Karlota Galanda je osećala duboki nemir. Pokušavala je da ga ignoriše, da ne razmišlja o njegovim uzrocima, ali, ma koliko bežala od realnosti, dobro je znala da je samo jedna okolnost mogla da je uznemiri…
Samo jedna okolnost, i samo jedan čovek…
Ali, kolika je verovatnoća bila da se to dogodi, pitala se, dok je halapljivo udisala vazduh i pokušavala da dubokim udisajima povrati narušenu ravnotežu. Kolika je bila verovatnoća da je Mateo došao na Sardiniju?
Ogromna, shvatila je, osećajući njegovu blizinu u svojoj krvi. Deset godina je provela mirno, znajući da ne postoji ni najmanja šansa da ga vidi. Deset godina je radila na svom sazrevanju, na formiranju svoje ličnosti, na svojoj stabilnosti. Na svom lečenju od njega.
Kada se, toga jutra, probudila nesigurna, poljuljana i sumnjičava prema svemu što je postigla, prvo je pomislila na njega. Pomislila je da će se, nekim spletom okolnosti, vratiti u njen život i razoriti ga, kao što je to svojevremeno učinio.
Plašila se toga više od bilo čega drugog. Više od bolesti, smrti, siromaštva, samoće. Iako je znala da svakoga stignu njegovi strahovi, ona svog, tokom trajanja čitave jedne decenije, nije mogla da se oslobodi.
I, eto, sada će morati sa njim da se suoči…
Životna greška
