7-godišnjak s sestrom i porodičnim prijateljem posetio Nijagarine vodopade: Kad se brodić prevrnuo ona se spasila a on nestao – nakon 34 godine otkrivena istina

9. jul 1960. Subotnje popodne. Nijagarini vodopadi. Sedmogodišnji Rodžer Vudvord i njegova sedamnaestogodišnja sestra Din išli su na vožnju čamcem. Džejms Hanikat, porodični prijatelj koji je radio kao izvođač radova u Komisiji za parkove Nijagare, pozvao ih da idu sa njegovim aluminijumskim ribarskim čamcem od 3,6 metara. Samo jednostavna vožnja uz reku Nijagaru kako bi pobegli od letnje vrućine.

Krenuli su iz kampa za prikolice oko osam kilometara uzvodno od vodopada. Voda je bila mirna. Sunce je bilo toplo. Troje ljudi u lenjom letnjem popodnevu. Onda je motor stao. Hanikat je proverio motor. Klin propelera se otkinuo. Zgrabio je vesla i počeo da vesla ka obali. Ali reka Nijagara ne oprašta greške. Struja je zahvatila čamac i povukla ga nizvodno – prema vodopadima. Hanikat je veslao iz sve snage. Nije bilo dovoljno.

Brzaci su udarali kao zid. Talasi su se razbijali o čamac. Trup je udarao u stene. Čamac se prevrnuo. Svo troje su bačeni u uzburkanu vodu koja se kretala brzinom do 40 kilometara na sat, ubrzavajući kako su se približavali ivici. Ono što se zatim dogodilo odvijalo se za nekoliko minuta, ali bi trebalo 34 godine da se o tome priča.

Din je izronila, zgrabila prevrnuti čamac, odneo ju je talas. Odneo ju je ka ivici Potkovičastog vodopada – 59 metara vertikalnog pada, jednog od najmoćnijih vodopada na zemlji.

Na osmatračnici na Terapin Pointu, dva stranca iz Nju Džerzija videla su je u vodi. Džon Hejz, vozač kamiona i pomoćni policajac iz Juniona, popeo se preko ograde i ispružio ruku.

„Šutiraj! Šutiraj jače!“, vrisnuo je. Din je bila iscrpljena, izmučena, prestravljena. Ali čula je njegov glas. Šutirala je. Njeni prsti su mu uhvatili palac. Samo palac. Hejz nije mogao da je drži protiv struje. Klizao se. Vrisnuo je u pomoć. Džon Kvatroki, turista iz Pensgrouva, preskočio je ogradu, zgrabio Dininu drugu ruku i zajedno su je izvukli iz vode. Šest metara od ivice.

U međuvremenu, Rodžer je bio otrgnut iz Hanikatovog naručja u brzacima. Sedmogodišnjak je bio sam – bačen na stene, povučen pod vodu, hvatajući vazduh kada je izronio. Onda je pao. Svedoci na osmatračnicama su gledali kako mali narandžasti prsluk za spasavanje nestaje iznad Potkovičastih vodopada. Niko to ne preživljava. Ne bez bureta. Ne bez zaštite. Ali Rodžer je težio samo 20 kilograma. I nosio je prsluk za spasavanje.

Naučnici su kasnije zaključili da su njegova mala veličina i uzgon prsluka doveli do toga da se vozi po grebenu vode umesto da se stropošta pravo nadole. Sila vodopada ga je izbacila preko stena u podnožju, u duboki bazen iza. Prsluk za spasavanje ga je vratio na površinu.

Kapetan Kliford Kič je upravljao turističkim brodom „Devojka magle“ kada je član posade ugledao nešto narandžasto kako se njiše u magli. Nakon tri pokušaja sa prstenom za spasavanje, izvukli su uplakanog, jedva svesnog sedmogodišnjeg dečaka na brod.

„Gde je moja sestra?“, promrmljao je. „Da li je moja sestra dobro?“ Rodžer je imao blagi potres mozga, posekotine i modrice. Din je lečena od šoka. Oboje su pušteni iz bolnica u roku od nekoliko dana. Telo Džejmsa Hanikata je izronilo četiri dana kasnije.

Mediji su se obrušili. Čudo Nijagare. Svi su želeli priču o dečaku koji je pobedio vodopade. Rodžerovi roditelji nisu mogli da se nose sa tim. Godine 1962, zakačili su svoju prikolicu za kamion usred noći i odselili se. Rekli su Rodžeru i Din da nikada više ne govore o tome.

34 godine, brat i sestra nisu razgovarali o tome šta se dogodilo. Ni sa novinarima. Ni sa prijateljima. Čak ni jedno sa drugim. „To je bila porodična tajna“, rekao je Rodžer decenijama kasnije. „Nikada nismo znali da li smo uradili nešto pogrešno.“

Godine 1994, Rodžer i Din su se vratili na Nijagarine vodopade zbog kanadskog televizijskog dokumentarca. Stajali su zajedno na ivici vodopada prvi put posle više od tri decenije. I upoznali su Džona Hejza i Džona Kvatrokija – koji su sada u osamdesetim godinama.

Din je rasplakala. Od tog dana nije videla ljude koji su joj spasili život.

Rodžer Vudvord nikada nije tražio slavu. Išao je na fakultet, oženio se, imao tri sina, radio u telekomunikacijama, živeo mirno u Alabami. On je i dalje prva osoba za koju se zna da je preživela nezaštićeni pad preko Nijagarinih vodopada. Drugi su sledili za njim – uglavnom pokušaji samoubistva 2003. i 2009. godine. Ali Rodžer je bio prvi. I za razliku od Eni Tejlor i onih koji su se spuštali tražeći slavu, on nije želeo da ima ništa sa tim nasleđem.

„Nisam ovo izabrao“, rekao je. „Čovek je poginuo tog dana. To nije bila avantura. To je bila tragedija.“

Rodžer se još uvek seća mirisa vode. Imao je sedam godina. Majka ga je terala da nosi prsluk za spasavanje. Mislio je da je dosadna.