6 saveta kako da izbegnete protraćivanje sopstvenog života: Reči ruskog psihologa Mihaila Labkovskog menjaju život iz korena

Postoje periodi kada životu ništa ne ide od ruke. Novca je manje u jednom trenutku, na poslu nema žara, a ljubavni život u rasulu.

Priča stara koliko i svet: pojavljuje se muškarac koji izaziva buru emocija. Uključuje se šarm, lakoća, suptilne naznake. Sve funkcioniše – ali ne sa njim. On kao da gleda kroz vas.

Ali istina je neprijatnija: ako osoba ne uzvraća naklonost, to nije potraga niti izazov sudbine. To je nedostatak interesovanja.

Mihail Labkovski piše: “Ako on nije pozvao, za zdravu ženu to je kraj odnosa, a za nezdravu, početak ljubavi.”

Zdrava psiha ne pretvara tišinu u roman. Ona je doživljava kao činjenicu.

Psihoanalitičar Erih From je pisao: “Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i razvoj onoga koga volimo.”

Ako nema zainteresovanosti, nema ni ljubavi. Postoji fantazija, kockarski žar, pokušaj da sebi dokažete sopstvenu vrednost. I tu počinje odrastanje.

Kada novca nema, često se čuje opravdanje: “Teška su vremena”, “Malo je prilika”, “Prosto nemam sreće”.

Labkovski kaže oštrije: problem nije u nedostatku prihoda, već u odnosu prema sebi.

“Ljudi sa stabilnom psihom i jasnim razumevanjem onoga što žele od života nemaju potrebu da istražuju šta drugi misle o njima.”

Koliko novca odlazi ne na život, već na utisak koji ostavljate?

Čim čovek ode na mesto gde niko ne ocenjuje, potrebe se drastično smanjuju. Povratak u grad često vraća i želju da “budemo kao svi”.

A ponekad, i bolji od svih.

“U divljini preživljavaju samo životinje koje mogu same da se nahrane. Ako vi to ne možete, znači da imate neki psihološki problem. I na tome treba raditi (a ne tražiti bogatijeg muža/ženu). Psihički zdrava osoba uvek će naći primenu i hranu za sebe.”, tvrdio je Mihail Labkovski.

Ekonomska nesloboda retko je povezana samo sa tržištem. Češće je povezana sa unutrašnjom nestabilnošću.

Problem danas je u odbijanju prihvatanja posledica sopstvenih izbora. Svako bira kakav će život voditi, a sada je strah od svojih postupaka izraženiji. To nas čini zrelijim i promišljenijim za budućnost, ali treba prihvatiti kada neki naš izbor pođe po zlu 

Zrelost je sposobnost plaćanja računa. Bukvalno i metaforički. Ne bežanje od realnosti, već njeno izgrađivanje.

Ako je u tridesetoj unutra još uvek šesnaest, sreća zaista nema odakle da dođe. Ona se ne naseljava tamo gde nema oslonca.

“Ne možeš ceo život provesti stojeći na prstima, a razočaranje je uvek bolnije nego da se od starta pokažeš onakvom kakva zaista jesi”, rekao je M Labkovski.

Padanje je bolno.

Očekivanje da će vam neko doneti sreću je najpodlija iluzija.

“Sreća je rezultat našeg unutrašnjeg stanja”, rekao je Mihail Labkovski.

Ova misao zvuči skoro kao klišee, sve dok ne počnete da živite drugačije. Možete promeniti grad. Partnera. Posao. Ali ako je unutra anksioznost, zavisnost, potreba za odobravanjem, sve će se ponoviti.

Psiholog Karl Rodžers je pisao: “Zanimljiv paradoks je da kada prihvatim sebe onakvim kakav jesam, tek tada mogu da se promenim.”

Bez prihvatanja nema rasta. Bez rasta nema zadovoljstva.

Dopisivanje, pozivi, beskonačne poruke stvaraju iluziju bliskosti. Napetost popušta. Pažnja je dobijena. Lajk je postavljen.

Ali ako nakon toga ne usledi susret, želja se samo pojačava. Usamljenost se ne smanjuje brojem poruka. Ona se smanjuje stvarnim kontaktom.

“Komunikacija na društvenim mrežama smanjuje napetost, ali pojačava želju. I ako se ta želja dugo ne zadovoljava, osećaj usamljenosti samo raste. Razgovori telefonom, dopisivanje preko Vocapa dobri su samo u slučaju ako se pre ili kasnije završe rečima: “Vidimo se sutra”, rekao je Labkovski.

Bilo da je reč o osobi, statusu ili iluzornom životu “kao sa slike”, potera za nedostupnim uvek govori o unutrašnjem deficitu.

Književnik Alber Kami je jednom primetio: “Sloboda je pravo da ne lažemo.”

Pre svega sebe. Ne lagati da je on samo zauzet. Ne lagati da su krediti samo privremeni. Ne lagati da će život početi kasnije.

Ni novac, ni partner, ni novi posao ne rešavaju problem unutrašnje nestabilnosti. Osoba koja ume da kaže “ne”, ume da zaradi i ne potroši sve na dokazivanje, ume da odraste, ume da se sretne u stvarnosti, a ne u fantaziji, više nije u onoj tački gde “nema perspektive”.

Sve počinje sa jednostavnom, skoro neprijatnom iskrenošću.

I možda sa onom rečenicom Labkovskog koja je mnoge otreznila: ako nema odgovora – to nije početak ljubavi. To je povod da se okrenete sebi.