“Čovek koji se loše ponaša prema drugima, prvenstveno ne poštuje sebe”: 10 životnih mudrosti najvećih psihologa koji nas uče kako da se zavolimo

Zašto se ljudi često osećaju nezadovoljno iako se trude da rade sve „kako treba“? Zašto, uprkos poslu, porodici i svakodnevnim obavezama, mnogi imaju utisak da im nešto nedostaje?

U nastavku izdvajamo nekoliko misli velikih psihologa koje i danas inspirišu milione ljudi širom sveta.

Koliko god medicina napredovala, postoje stvari koje nijedan lek ne može da zameni.

Ponekad čoveku nije potreban savet, analiza ili rešenje problema. Potrebno mu je da ga neko sasluša, razume i pruži mu osećaj da nije sam.

Sigmund Frojd smatrao je da iskrena ljudska toplina ima ogromnu moć. Nekoliko lepih i dobronamernih reči često mogu da umanje bol, vrate nadu ili nekome ulepšaju dan više nego što mislimo.

Nije slučajno nastala izreka da jedna lepa reč može da greje mnogo duže nego što traje sam razgovor.

Dobrota, pažnja i razumevanje ne koštaju ništa, a ponekad mogu imati neprocenjivu vrednost.

Američka istraživačica Brine Braun smatra da većina ljudi pravi istu grešku.

Mnogi veruju da prvo moraju da zarade mnogo novca, kupe kuću, automobil ili ostvare uspešnu karijeru kako bi jednog dana bili srećni.

Međutim, ona tvrdi da je redosled upravo obrnut.

Prvo treba da upoznamo sebe i shvatimo šta zaista želimo.

Tek tada možemo da donosimo odluke koje nas vode ka ispunjenom životu.

Ako ceo život živimo prema tuđim očekivanjima, lako možemo ostvariti ciljeve koji nam zapravo ne donose zadovoljstvo.

Kada čovek prihvati sebe i prestane da se neprestano poredi sa drugima, nestaje veliki deo unutrašnjeg pritiska.

Uspeh tada više nije cilj sam po sebi, već prirodna posledica života u skladu sa sopstvenim vrednostima.

Jedna od najpoznatijih misli psihologa Abrahama Maslova glasi da većina ljudi nije zla po prirodi.

Iza grubosti, ljutnje ili netrpeljivosti često se kriju razočaranja, neispunjene potrebe i duboka unutrašnja bol.

Ljudi koji su nezadovoljni sobom ili svojim životom mnogo teže pokazuju razumevanje i toplinu prema drugima.

To, naravno, ne opravdava loše ponašanje, ali može pomoći da ga bolje razumemo.

Pre nego što na nečiju grubost odgovorimo istom merom, možda vredi zastati i zapitati se da li iza takvog ponašanja postoji neka nevidljiva patnja.

Ponekad ljudi najglasnije viču upravo onda kada im je pomoć najpotrebnija.

Na prvi pogled ova misao zvuči sebično.

Međutim, ruski psiholog Mihail Litvak nije govorio o egoizmu, već o zdravom odnosu prema sebi.

Čovek koji je stalno iscrpljen, nezadovoljan i zapostavlja sopstvene potrebe teško može iskreno da bude oslonac drugima.

Kada neprestano pokušavamo da spasavamo sve oko sebe, a zanemarujemo sebe, pre ili kasnije dolazi do emocionalnog sagorevanja.

Tek kada smo zadovoljni, odmorni i u miru sa sobom, možemo bez osećaja tereta da pružimo podršku drugima.

Briga o sebi nije luksuz niti sebičnost – ona je preduslov da bismo mogli da budemo dobri partneri, roditelji, prijatelji ili kolege.

Poznati ruski psiholog Vladimir Levi smatrao je da prava snaga čoveka ne zavisi od toga šta drugi govore ili misle o njemu.

Ljudi mogu da nas kritikuju, vređaju ili pokušaju da nas omalovaže, ali njihove reči postaju poniženje tek onda kada im sami damo toliku moć.

Ako imamo zdravo samopouzdanje i poznajemo svoju vrednost, tuđe uvrede neće određivati način na koji gledamo sebe.

To ne znači da treba da budemo ravnodušni prema nepravdi, već da ne dozvolimo da tuđe mišljenje postane merilo naše vrednosti.

Najveća sloboda dolazi onda kada prestanemo da živimo u strahu od toga šta će drugi reći.

Poznati nemački psiholog i filozof Erih From veliki deo svog rada posvetio je ljubavi, ali ne samo partnerskoj, već i ljubavi prema sebi.

Prema njegovom mišljenju, čovek koji ne ume da poštuje i prihvati sebe teško može da izgradi zdrave odnose sa drugima.

Mnogi ljudi nesebično poklanjaju drugima svoje vreme, pažnju i podršku, ali kada je reč o njima samima, retko sebi dozvoljavaju odmor, razumevanje ili oproštaj za sopstvene greške.

Takva ravnodušnost prema sebi može postati tihi oblik samouništavanja.

Iz nje često nastaju osećaj praznine, nezadovoljstvo, zavist i nagomilana ljutnja.

From je smatrao da moral nije samo skup pravila koja određuju kako treba da se ponašamo prema drugima. On počinje načinom na koji se odnosimo prema sebi.

Zato je važno s vremena na vreme postaviti sebi jednostavno pitanje:

„Da li prema sebi pokazujem isto razumevanje koje pružam ljudima koje volim?“

Gotovo da ne postoji osoba koja se makar jednom nije suočila sa brigom, strepnjom ili osećajem da gubi kontrolu.

Psihoanalitičarka Karen Horni verovala je da anksioznost sama po sebi nije neprijatelj.

Naprotiv, ona može biti važan signal da nešto u našem životu zahteva promenu.

Umesto da bežimo od neprijatnih osećanja ili ih potiskujemo, trebalo bi da pokušamo da razumemo šta nam poručuju.

Nekome će upravo osećaj nezadovoljstva dati snagu da napusti posao koji ga godinama iscrpljuje.

Neko će konačno skupiti hrabrost da izađe iz veze u kojoj nema poštovanja.

Neko će prvi put izgovoriti „ne“ i postaviti granice koje je dugo odlagao.

Anksioznost tada prestaje da bude prepreka i postaje pokretač promena.

Istina nije uvek prijatna.

Ponekad nas oslobađa, a ponekad boli više nego što smo očekivali.

Psihijatar Irvin Jalom smatrao je da svaki čovek ima svoju granicu spremnosti da se suoči sa stvarnošću.

Neki ljudi biraju da žive u iluzijama jer im one pružaju osećaj sigurnosti.

Drugi žele da znaju istinu, ma koliko bila teška, jer veruju da jedino tako mogu da napreduju.

Ni jedan ni drugi izbor ne treba olako osuđivati.

Svako od nas sazreva svojim tempom.

Suočavanje sa sobom zahteva hrabrost, a nije svako spreman da je pokaže u istom trenutku.

Ova misao britanskog autora Grega Makjuona veoma precizno opisuje savremeni način života.

Mnogi ljudi rade više nego što žele kako bi kupili stvari koje im nisu neophodne.

Često troše novac kako bi ostavili utisak na ljude čije mišljenje zapravo nije presudno za njihovu sreću.

U toj neprekidnoj trci lako se zaboravi ono najvažnije – zbog čega sve to radimo.

Makjuon poziva da zastanemo i iskreno odgovorimo sebi na pitanje:

„Da li živim onako kako ja želim ili onako kako mislim da društvo očekuje od mene?“

Tek kada pronađemo odgovor, možemo početi da donosimo odluke koje su zaista u skladu sa našim vrednostima.

Prava sreća retko dolazi iz stvari koje posedujemo.

Mnogo češće dolazi iz osećaja slobode, mira i autentičnosti.

Poznati ruski psiholog Mihail Labkovski često ističe da uzrok mnogih sukoba nije isključivo ponašanje druge osobe.

Način na koji reagujemo na određene situacije često govori mnogo više o nama nego o ljudima sa kojima smo u konfliktu.

Ako nas sitnice lako izbace iz ravnoteže, možda problem nije samo u okolnostima, već i u unutrašnjem nezadovoljstvu koje dugo nosimo.

Ljudi koji su zadovoljni sobom i svojim životom obično mnogo smirenije rešavaju nesuglasice.

To ne znači da nikada neće doći do svađe, već da neće dozvoliti da ih svaka neprijatna situacija potpuno izbaci iz ravnoteže.

Zato svaki konflikt može biti prilika da se zapitamo:

• Zašto me je ovo toliko pogodilo?
• Da li je problem zaista u drugoj osobi?
• Šta ova situacija govori o meni?

Odgovori na ta pitanja često su prvi korak ka unutrašnjem miru.

Iako su ove reči izgovorili različiti psiholozi i mislioci, sve nose zajedničku poruku – kvalitet života ne određuju samo spoljne okolnosti, već pre svega naš odnos prema sebi.

Kada naučimo da poštujemo sopstvene potrebe, prihvatimo svoje emocije, prestanemo da živimo prema tuđim očekivanjima i skupimo hrabrost da budemo ono što zaista jesmo, mnoge stvari počinju da se menjaju.

Možda ne možemo promeniti prošlost niti kontrolisati sve što će nam život doneti, ali možemo promeniti način na koji gledamo sebe i svet oko sebe.

A upravo od te promene, smatraju psiholozi, često počinje i put ka mirnijem, ispunjenijem i srećnijem životu.