Posle mesec dana braka muž je doveo drugu ženu u našu kuću na selu: Ono što mu je priredila gore je od preljube, nakon toga više nije isti čovek

Ana je vrlo tiha i povučena i tiha osoba. Ne zato što je slaba, već zato što nije htela da kaže ništa nepotrebno, posebno nije volela da sluša ili priča glupposti. “Reči su kao ekseri: kada ih jednom zakucaš, ne možeš ih izvući”, upravo ove reči usadila joj je pokojna baka.

Viktor se pojavio na proleće.

Dovezao se starim kolima — radio je kao taksista. Ponekad je sekao drva, ponekad obavljao razne poslove, ponekad vozio ljude. Bio je iz regionalnog centra, ali je često posećivao selo — ili je dostavljao drvo za ogrev ili građevinski materijal. Bio je zgodan čovek: visok, širokih ramena, sa dubokim glasom. Uvek je bio živahan. Ušao bi, a soba bi se ispunila životom. Gde je Viktor bio, bila je zabava. Gde je Viktor bio, bilo je društva. 

Odmah je ugledao Anu. Prodavala je mleko pored puta — stojeći sa konzervom, noseći maramu na glavi. Usporio je. Nagnuo se kroz prozor.

– Gospođice, da li ste uvek ovako ozbiljni ili samo petkom?

Ana ga je gledala svojim sivim očima.

„Uvek“, rekla je.

I ona je ušla u kuću. A on je ostao da sedi u kolima, smešeći se.

Sledećeg dana je ponovo došao. Po mleko. Zatim po pavlaku. Šalio se. Pričao je priče. Donosio je slatkiše iz grada. Ana je ćutala, ali je bilo jasno da se topi. Bio je jedan od onih muškaraca koji su znali kako da udovolje. Znao je kada da se osmehne, kada da stavi ruku na rame, kada da kaže reč – bilo je kao mazanje meda.

Mesec dana kasnije, zaprosio ju je. Ne u restoranu — jednostavno je ušetao na farmu i stao na sredinu štale, sa rukama na kukovima:

„Ana, udaj se za mene. Zašto bi sedela sama? Sagradio sam kuću. Podići ću farmu. Imaćemo decu. Imaćemo život — vau!“

Ana ga je pogledala u oči — plave, smejuće, blago pijane. I poverovala mu je.

Venčanje je bilo u junu. Nije bilo veliko u kući mladoženje.  Ana je blistala od sreće u beloj haljini – pozajmljenoj od komšinice. Viktor u vezenoj košulji. Svi su govorili da su sjajan par. Svi su zavideli.

Prvi mesec je bio kao medeni mesec. Viktor je bio nežan i pažljiv. Nosio ju je u naručju. Ana je procvetala. Verovala je: to je to, sreća. Čekala je. Čak je i baka jednom rekla: „Ana, ne žuri. Ono što je tvoje, naći će te.“ I jeste. Jeste.

A pete nedelje je došao uveče – i ne sam.

Ana je postavljala sto, čekajući da joj se muž vrati s posla. Krompir i meso su se krčkali na šporetu. Pita od borovnica je bila u rerni. Na stolu je ležao vezeni stolnjak, bakin. Želela je da ima prijatno veče. Čak je izvadila i sveće – nedavno ih je kupila u prodavnici mešovite robe.

Vrata su se otvorila. Viktor je prešao prag — a iza njega, ušla je žena.

Mlada. Oko trideset godina. Ofarbana u plavušu sa svetlim karminom. U uskim farmerkama i sjajnoj bluzi, što nije bilo mesto ovde, usred seoskog blata. Kofer u ruci. Osmeh u očima. Osmeh od kojeg je Anu zaboleo stomak.

„Ovo je Larisa“, rekao je Viktor lako, kao da javlja vreme. „Dolazi da ostane kod nas. Nas troje ćemo živeti zajedno. Tako je zabavnije.“

Ana je stajala za stolom. Beli stolnjak. Pita. Sveće. Tišina. Pogledala je svog muža — kao da ga vidi prvi put.

„Šta?“ upitala je tiho.

„Hajde, ne ponašaj se tako, nema ništa među nama“, nasmejao se, skidajući jaknu. „Larisa je dobra devojka. Poznajemo se dugo. Ona nema gde da živi. Ima puno mesta u kući. Biće kod nas dok se ne snađe, otišla je od muža”.

Larisa je ušla u sobu. Ogledala se kao da je njena. Spustila je kofer pored šporeta. Sela je na klupu. Prekrstila je noge.

„Lepo je ovde“, rekla je. „Ima peć i zavese. Udobno je.“

Ana nije odgovorila. Stajala je tamo, i dalje uspravno, ruku stisnutih u pesnice. Zatim se okrenula ka šporetu. Ugasila je gas. Poklopila je lonac poklopcem. Skinula je kecelju. Okačila ju je na ekser — uredno, kao i uvek. I izašla u dvorište.

Viktor ju je gledao kako odlazi. Namrštio se. Ali onda je Larisa nešto rekla i nasmejala se, i on je bio rasejan.

Te noći, Ana je ležala u krevetu. Viktor je spavao pored nje, kao da se ništa nije dogodilo. Larisa se smestila u susednu sobu. Njen smeh se čuo kroz zid — ćaskala je telefonom sa nekim, glasno, vulgarno, tako da je celo selo moglo da čuje.

Ana je pogledala u plafon. I razmišljala.

Imala je dvadeset sedam godina. Sirotište je iza nje. Roditelji su joj umrli mladi. Baka ju je odgajila, ali i ona je umrla dve godine ranije. Niko nije ostao. A ova kuća je bila njenog muža. Novac je bio njegov. Posao koji je radila na farmi je bio malo plaćen. Nije imala gde da ode. Kako je mogla da ostane? Da izdrži? Da se ​​pretvara da je tako moralo biti?

Ležala je tamo i razmišljala o svojoj baki. „Ćeri“, govorila bi kada Ani nešto nije išlo dobro, „nemoj da se razočaraš. Glavno je da se ne razočaraš. Sve ostalo će doći samo od sebe.“

I Ana je shvatila: neće plakati. Neće moliti. Neće praviti scene. Neće se ponižavati – ne. Nije preživela sirotište zbog ovoga. Nije radila otkako je imala četrnaest godina zbog ovoga. Njena baka nije uložila svoje srce i dušu u nju da bi sada mogla da puzi pred nogama čoveka koji je doveo drugu ženu u kuću.

Ujutru je ustala pre svih ostalih. Uložila je šporet. Ispekla palačinke. Stavila ih je na sto da jedu. Zatim je otišla u spavaću sobu. Ispod kreveta je izvadila stari ranac – bakin, platneni, sa gvozdenim kopčama. Spakovala je svoje stvari. Ne mnogo: presvlaku za donji veš, dokumenta, bakinu ikonu, fotografiju roditelja. Pet hiljada rubalja – sve što je uštedela od džeparca za mleko tokom meseca bračnog života. I pleteni džemper – plela ga je njena baka.

Probudila je muža. Sedeo je u krevetu, izgužvan i zbunjen. Larisin glas se već čuo iz kuhinje — bila je zauzeta oko šporeta, pevušila je nešto.

„Viktore“, rekla je Ana. Njen glas je bio miran. Ravan. „Odlazim.“

— Kuda, upitao je dok je trljao oči.

— Šta nije u redu, draga? Objasnio sam ti za Larisu. Šta je, zapravo, pogrešno?

„Šališ se“, ponovi Ana. „Udala sam se za svog muža. Ne za studentski dom. Ako vas to zabavljate, srećno. Meni je to previše. U redu da ostane tri, čeitri dana, ali da se useli u naš dom, to ne dozvoljavam, ne želim da to da pristanem.“

 Prebacila je ranac preko ramena. Uputila se ka vratima.

Viktor je skočio.

„Ana, ne budi smešna! Gde ideš? Švorc si! Vratićeš se već sutra!“

Ana se okrenula na pragu. Pogledala ga je. U njegovim sivim očima nije bilo ni besa ni suza. Samo nova, čvrsta snaga.

„Neću se vratiti. Ne poznaješ me. Mislio si da sam glupa žena i da mogu sve da trpim. Ali nisam budala. Sećam se svoje bake. I neću dozvoliti nikome da me sruši.“

I ona je otišla.

Larisa je promrla glavu iz kuhinje, sa palačinkom u ruci. Nije ništa razumela. Slegnula je ramenima. Vratila se šporetu.

Ana je hodala putem. Prašina je krckala pod nogama.Pred njom je bila duga šetnja do autobuske stanice. Sunce je upravo izlazilo. U rancu je nosila ceo svoj život. Njena duša je osećala i prazninu i čudnu lakoću u isto vreme. Nije se osvrnula. Ni jednom.

U međuvremenu, kod kuće, Larisa se trudila da se snađe. Palačinke su joj bile zagorele, a supu je presolila. Šporet se dimio. Sobi su bile prljave. Nije znala gde su čaršavi. Gde je so. Gde je hrana za piliće.

Ubrzo je postalo jasno: Larisa nije umela da kuva. Nije volela da pere veš. Plašila se krave. Zaboravila je da nahrani kokoške – tri su uginule. U kući je duvalo promaja jer nije zatvarala vrata. Smeće se nagomilalo po uglovima. Planine neopranog posuđa ležale su na stolu.

Viktor se vratio kući s posla — nije bilo večere. Kuća je bila u neredu. Larisa je sedela na klupi i lakirala nokte. Prazan čajnik je stajao u blizini.

„Šta kažeš da spremiš nešto za jelo?“ upitao je.

„Nisam tvoja radnica, znaš zbog čega sam ovde“, odgovorila je Larisa. „Sam sebi skuvaj.“

I odjednom se setio Ane. Kako ga je dočekala posle posla — uvek toplim obrokom. Kako je sto bio pokriven — stolnjakom, pitom, svećama. Kako je kuća blistala. Kako bi tiho, nežno rekla: „Sedi, dragi, da ručamo.“ Kako je mirisala na mleko i začinsko bilje.

Seo je na trem i zapalio cigaretu. Sedeo je tamo dugo. Larisa je mislila da je otišao, te nije vodila računa koliko je glasno pričala telefonom. Tad je Viktor saznao jezivu istinu. Čuo je razgovor Larise i njenog muža od kojeg se, zapravo, nije ni rastala. Sve je bila predstava. 

Namera im je bila da Larisa zavede Viktora, rasturi mu brak i uzme mu sve što je nasledio od dede, a imanje je bilo ogromno. Kada je čuo sve to, u njemu je proključao bes. 

Uleteo je u kuću, zgrabio njen kofer i izbacio je istog momenta

“Gubi se, ne mogu da verujem kome sam otvorio vrata svog doba, običnoj prevarantkinji! Koja sam ja budala, i trebala je Ana da me ostavio!”, vikao je.

I Larisa se branila napadom. Pretila je lokalnim policajcima. A onda je pozvala taksi i vratila se u okružni centar. Od tada joj se gubi svaki trag.

Tražio je Anu.

Putovao sam kroz sela. Pitao sam ljude. Obilazio sam kancelarije, farme i prodavnice. Našao sam je u okružnom centru mesec dana kasnije. Našla je posao u pošti, sortirala je pisma. Živela je u maloj sobi pored studentskog doma. Ustajala je u pet ujutru. Radila je. Uveče je vandredno studirala računovodstvo. Nije se slagala ni sa kim. Nikome se nije žalila.

Viktor je stigao u poštu uveče. Prljav od puta. Neobrijan. Oči su mu bile crvene.

– Ana. Vrati se. Ja sam budala. Sve razumem. Izbacio sam Larisu. Otišla je. Vrati se. Ispričaću ti celu istinu, sve će biti drugačije. Razumem. Sve razumem.

Ana je odložila koverte. Pogledala ga je. Isti mirni, direktni pogled. Samo što je sada u njemu bilo nešto drugo — nešto što Viktor ranije nije primetio. Dostojanstvo.

„Viktore“, rekla je. „Dobar si čovek. Ali nepouzdan. Ne želim da pogađam koga ćeš sutra dovesti. Tvog komšiju? Prodavca? Starog poznanika? Živela sam pošteno dvadeset sedam godina. I želim da nastavim da živim pošteno. Sa nekim ko me neće izdati.“

„Neću te izdati!“ skoro je viknuo. „Ana, kunem se! Sve sam shvatio, mnogo sam te zavoleo! Kuća je prazna bez tebe! Život je prazan! Ne mogu bez tebe dalje!“

Ana je zaćutala trenutak. Onda je ustala. Prišla je prozoru. Pogledala je napolje na ulicu.

„Razmisliću o tome“, rekla je. „Ali sada, idi.“

Viktor je izašao. Seo je u svoju kola. I zaplakao. Prvi put posle mnogo godina.

Ana je razmišljala mesec dana.

Nije bila ljuta. To nije bilo u njenoj prirodi. Jednostavno je spajala činjenice.

Ali s druge strane, on je došao. Tražio je. Priznao je svoju grešku. Izbacio je Larisu. Koliko je muškaraca sposobno da prizna da su budale? Koliko ih je spremno da se izvini ženi koju su uvredili?

A tada — volela ga je. I verovatno ga je još uvek volela. Samo sada — bez iluzija. Otvorenih očiju. Znajući njegove slabosti. Znajući njegovu prirodu.

Mesec dana kasnije stigla je u selo. Sama. Autobusom.

Viktor je sedeo na tremu. Ugledao ju je i skočio. Lice mu se trznulo. Potrčao je prema njoj. Zaustavio se korak dalje. Nije znao da li može da je zagrli, da li može da je dodirne. Bio je uplašen.

„Vratila sam se“, rekla je Ana. „Ali pod jednim uslovom.“

„Bilo šta!“ klimnuo je glavom, ne verujući svojoj sreći. „Bilo šta, Njur! Govori!“

„Ako ponovo dovedeš nekoga u kuću“, rekla je mirno, „otići ću zauvek. I niko me neće pronaći. Ni za mesec dana, ni za godinu dana. Jesi li razumeo? Uz to, tad ćeš mi prepisati i pola tvoje imovine, jer ponovljenu grešku ne praštam!“

„Razumem“, izdahnuo je. „Razumem, . Neću nikoga dovesti. Učiniću te najsrećnijom ženom, izgradićemo naše malo carstvo.“

Kuća je sijala. Deca — dvoje, dečak i devojčica — trčala su po dvorištu. Viktor je radio. Nije pio. Svako veče je žurio kući. Razvili su prozvodnju džemova, zimnice, specijaliteta od mesa i mleka.

Napredovali su i gradili sve bolju budućnost.

Jedne večeri, kada su deca već spavala, Viktor je seo pored nje na klupu i uzeo je za ruku.

– Ljubavi, još uvek ne znam zašto si se vratila, kako si prelomila. Mogla si da nađeš nekog drugog. Boljeg od mene.

Ana ga je pogledala. Uglovi njenih usana su se izvili nagore.

„Bio si moj“, rekla je. „Loš — ali moj. Ja sam te izabrala. A ono što izabereš ne bacaš tako lako, sve dok ne iscrpiš sve opcije. Baka je to govorila.“