Ljudi ga obožavaju, a malo ko zna da se 15 puta skidao sa heroina, Bog ga spasao kad je dospeo u jezivo stanje: Hteo da se zamonaši, usledio neverovatan obrt

Nikola Pejaković, naš proslavljeni glumac, reditelj, scenarista i muzičar, i pored velikih uspeha, našao se u kandžama poroka. A o svom izlasku iz tog pakla otvoreno je pričao, u želji da više nijedna osoba sebi ne dozvoli da je opijati uzmu pod svoje.

Kolja, kako ga mnogi prijatelji zovu, istagao je jednom prilikom da je sam Bog spasao. 

Svojevremeno se osvrnuo na najteži period svog života, otkrivši koliko mu je tada heroin značio, kako je pokušavao da se oslobodi zavisnosti, ali i detalje svog duhovnog puta, upoznavanja sa pravoslavnom verom, kao i razloge zbog kojih nije postao monah.

– U trenutku kada sam pobudalio sa svojim darovima i kada sam ih koristio kako ne treba, i kada sam došao sa alkoholom do nekog maksimuma, već dobijao batine po kafanama, vređao ljude. Dakle već kad sam bio u tom jarku došlo je “njegovo veličanstvo” heroin. I nad zlom ima veće zlo. Kad čoveka počnu da uče da bude kao umetnik, kad ide tim putem… Umetnost je kod mene postala zamena za duhovni život. Moji bogovi su bili slikari, muzičari i ja sam pokušao svoje bogove da imitiram – pričao je jednom prilikom za Kurir, pa dodao:

– Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. Nije to usamljen slučaj. Ima ta priča da narkomani odu u neku vrstu vere ali mislim da to nije sasvim tačno. Čovek traži izlaz i lek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam video da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uverenja. Tada sam shvatio da grešim.

Nikola Pejaković je potom istakao kako ga je heroin uhvatio pod svoje.

– Taj heroin mi je legao kao budali šamar. Bilo mi je toliko prijatno da sam se pitao što ovo meni neko nije dao ranije jer je to rešenje za sve moje probleme. Nit me šta boli, niti imam bilo kakve probleme. S druge strane izbija mamurluk. Daje neke prednosti, a pogotovu me odvaja od onih pitanja koja sam non-stop postavljao – šta mi radimo na ovoj Zemlji, kakva je ovo avantura  – otvoreno je pričao Pejaković.

Roditelji su ubrzo primetili da se sa Nikolom nešto dešava.

– Kada mi je život bio u opasnosti i kada su moji roditelji videli da ja umirem u tom Beogradu krenula je potraga za lečenjem. A ja nisam razumeo šta treba sa darovima dok nisam pao, dok se nisam našao u sopstvenim izlučevinama.

U jednom od intervjua je rekao da je porocima ubijao i sebe i sve oko sebe, naročito majku koju boli kad joj dete propada, a od oca je krio drogirani pogled.

– Prvo lečenje je bilo kada su me posle filma “Lepa sela lepo gore” moje kolege Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Milorad Mandić Manda i još neki spakovali u bolnicu. I ja sam tu proveo 12 dana i prvi put sam se skinuo sa heroina. Osećao sam se kao da mi je neko skinuo glavu i navrnuo drugu. Potpuno očišćen. Izgubio sam dvanaest kila. Posle dva tri meseca sam se opet vratio heroinu. Pokušavao sam jedno 10-15 puta da se skinem – rekao je Nikola Pejaković, pa nastavio:

– Bio sam u raznim bolnicama, od Beograda do Ciriha. Na mom slučaju su razne osobe, razne bolnice isprobavale razne sisteme. Bio sam pomalo i neki pokusni kunić. Ja sam hteo da budem čist ali u mojoj glavi nije bilo prostora za čistoću. Moja glava je i dalje bila bez Hrista, bez vere, bez Boga, a takva glava ne može da se izleči. I onda se desilo da mene moja majka zamoli da odem kod neke žene u Bulevaru kralja Aleksandra. Ona se bavila akupunkturom. Hteo sam da ispunim svojoj majci želju. Pre nego što ću otići kod te žene, ja sam otišao kod svog dilera, on je smotao džoint sa heroinom. To je četvrti vid uzimanja heroina pored igle, šmrkanja i pušenja na foliju. Ali dobro nije to sad važno, da ne dajem recept. I ja dunem kod tog čoveka, izvrnem se iz cipela i krenem kod te doktorke.

Od doktorke je čuo rečenicu koja će, ispostaviće se, biti ključna u njegovom oporavku.

– Dođem kod nje i ona mene stavi ispred sebe. Pita me da li pušim, ja kažem ne. Ona oseća iz mojih usta miris nikotina. Opet me pita, i naglasi da budem iskren, ali ja i dalje tvrdim da ne pušim. I stvarno, ja ne pušim, ja duvam, ali me ona ne pita da li duvam. I na kraju mi kaže da izađem iz ordinacije i kaže mi ključnu rečenicu – vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu. Ja se pokupim i odem i mislim se koja je ovo budala – ispričao je Pejaković.

Kako je glumac istakao, u tom trenutku bio je težak ateista, težak narkoman, težak glupan, težak po svim oblicima.

– Tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu. Ono što je još ta žena uradila, ona mi je na papiriću napisala naslove tri knjige. Ja sam taj papirić odneo majci, rekao joj da me ne šalje više kod takvih idiota, i onda joj dao to i rekao šaleći se – e evo ovo je recept pa sa njim možeš u apoteku. Ona jadna ode i kupi te knjige. Moja majka sada ima demenciju. Bog mi je dao šansu da se iskupim, da se brinem o njoj, da budem sin. Ona kupi te knjige koje sam ja bacao, šutirao i govori da mi skloni te popovske knjige. U jednom periodu sam čitao autobiografiju Malkoma Iksa. Čitam kako je u zatvoru prešao na islam, i kako kleči i moli se Alahu i pita sebe šta ja ovo radim – rekao je.

A potom je opisao prvi pravi susret sa verom.

– Ja tu knjigu čitam kao svaku drugu, i u jednom trenutku uzimam “Apologetsku čitanku” i imam istu rečenicu koju sam imao kad sam uzeo heroin, samo što sam sad na pravom putu. Rekao sam sebi i drugima: Što meni ovo niko nije dao ranije, pa ovde je sve tačno. Ovde sve piše kako treba. Zašto me neko zatrpavao nepotrebnim informacijama?! E pa zatrpavali su me da bi mi otupio oštricu, da bi me uspavao, da bi me intelektualno zatuko, da bi me rašarafio. Oni su izmislili onu krilaticu – vera je lična, intimna stvar, o tome se ne govori. A o čemu da govorimo? O bitkama i komesarima?! Da se Hristovo ime ne pominje. E ja ću ga pominjati dok sam živ. U mojim serijama će dok sam živ biti lik sveštenika jer je narod 60 godina gledao Bulajićeve sprdačine sa verom”.

Kako je i sam Nikola Pejaković rekao, tada je krenuo njegov put ka crkvi Hristovoj.

– Odmah sam hteo da se monašim, odmah da budem svetac. Ja sam tu došao da budem odmah svetac, a vi kako hoćete. Zanimljivo je bilo da se moj otac više zabrinuo za moje zdravlje kad sam počeo da idem u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao: “Šta se ovo dešava sa njim, on je bio lep narkoman, normalan mladić, obećavao je”. Par puta me je video kako ljubim ruku jednom mladom svešteniku u Banjaluci on mi je rekao: “Nemoj bolan da ljubiš ruku tom dripcu, stariji si od njega”. To je njega strašno pogodilo – prisetio se glumac, pa nastavio:

– Otišao sam onda u Trebinje i jedno vreme spavao u manastiru Tvrdoš. Razgovarao sam sa vladikom Grigorijem i on mi je jedno veče rekao: “Nemoj ti da se monašiš, nisi ti za monaha, budimo realni. Nego ti da se ženiš, pa deca. To je za tebe”. Do tog trenutka moj otac je drvlje i kamenje na vladiku, šta će ti taj fićfirić, vraćaj se iz Trebinja. I, elem, kad mi je to vladika rekao za ženidbu, ja nazovem oca. Reko evo me pričam sa vladikom. Otac ćuti. Reko, pričamo o manastriu. Otac i dalje ćuti. Rekao mi vladika da nisam ja za manastir već da se ženim. A otac će: “Slušaj vladiku, on je pametan čovek, svaka mu čast, pozdravi ga od mene“. Bogu hvala, ja se ne zamonaših, mislim dobro je to po monaštvo. Šta ću im ja ovakav.

Kada je krenuo u crkvu, kaže, imao je sve probleme koje su verovatno imali i drugi ljudi.

– Imao sam utisak da ne pripadam ovde. Vidim neke babe ovamo, ja stojim, bole me leđa, bole me noge, ništa se ne dešava u meni. Oko mene ljudi sa kojima ja nemam nikakve dodirne tačke. Dolazim ja, ali ništa. I evo sad objašnjenja zašto je pravoslavlje Hirstova filozofija života. Najbolja filozofija života jer ti pruža oruđe da preživiš ovaj život. Evo primera, dođem u crkvu jer sam to želeo, jer imam poštovanje i volim Bogorodicu, volim Hrista. Međutim kreću pomisli, ružne, neke seksualne aluzije. Otkud to? To nije moje? Ja sam došao mirne duše. A ja ne znam za trik. Pomisli koje dobijate su od đavola, one vas truju i kvare vam život. Ja vozim i neko me iseče i onda Đavo kaže ma stigni ga, je*i mu mater. I ti ga stigneš, i izađeš i šta je, šta je i… i onda si u zatvoru ili ti on slomio lobanju. A đavo se smeje. A kad je on rekao stigni ga, trebalo je da kažeš samo – ne prihvatam. Ne prihvatam tu ideju kolega – ispričao je Nikola Pejaković otvoreno, apelujući na ljude da nikako ne pomišljaju da ulaze u svet poroka iz kojeg se vrlo teško izlazi.

Kada je iz Novog Pazara otišla na studije u Tursku, Nikolina Nina Ristović je imala plan kakav imaju mnogi ambiciozni maturanti: da iskoristi stipendiju, završi fakultet i u novoj sredini izgradi život kakav je još kao devojčica zamišljala. Nije, međutim, mogla da pretpostavi da će joj svega nekoliko meseci kasnije jedan sasvim običan odlazak u restoran promeniti mnogo više od studentske svakodnevice. Tamo je upoznala Fatiha, Kurda iz mnogočlane porodice sa jugoistoka Turske, sa kojim je prijateljstvo ubrzo preraslo u ljubav, a potom i u brak.

Njih dvoje danas žive između dve kulture koje se u mnogo čemu razlikuju, a njihov mešoviti brak pokazao im je da ono što bi se na prvi pogled moglo smatrati najvećim izazovom za zajednički život – razlike u veri, poreklu i običajima – za njih zapravo nije prepreka. Mnogo teže bilo je prihvatiti reakcije koje su stizale sa strane.

Nina je kao Srpkinja i pravoslavka ušla u veliku kurdsku porodicu u kojoj se neguju drugačiji običaji i u kojoj deo starijih članova čak ne govori turski, već kurdski jezik. Uprkos njenim početnim strahovima, kaže da je tamo dočekana kao član porodice i da niko od nje nije tražio da se odrekne bilo kog dela svog identiteta.

Istovremeno, deo njene porodice nije želeo ni da upozna čoveka za kojeg je odlučila da se uda. Dovoljna im je, kaže, bila informacija da je Fatih musliman.

Njihova ljubavna priča počela je, međutim, mnogo pre braka, svadbe i upoznavanja dve porodice – Nininom odlukom da posle završene srednje škole napusti Novi Pazar i školovanje nastavi u Turskoj.

Iz Novog Pazara u Tursku za svega nekoliko dana

Odlazak u inostranstvo, ipak, nije bio slučajnost. Nina je Ekonomsko-trgovinsku školu u Novom Pazaru završila kao đak generacije, tokom srednjoškolskih dana učestvovala je u brojnim aktivnostima i takmičenjima, a želja da obrazovanje nastavi van rodnog grada postojala je mnogo pre nego što je znala gde će je ono odvesti.

Prvobitni plan bio je Beograd. Međutim, nekoliko dana bilo je dovoljno da se okolnosti promene i da umesto u drugi grad ode u drugu državu. Kao stipendistkinja preselila se u Samsun, grad na obali Crnog mora, gde na Univerzitetu Ondokuz Mayıs studira socijalnu politiku i socijalni rad.

– Ja sam oduvek imala snove da otputujem, da se školujem i da živim u nekoj drugoj državi, ako ne državi, onda u gradu, kao što su i bili moji prvobitni planovi. Kada sad pogledam unazad, Nina u Novom Pazaru je oduvek maštala o tome da gradi sebe na nekom drugom mestu, na nekom većem mestu – počinje Nina za “Blic”.

To što je odrasla u Novom Pazaru, sredini u kojoj različite kulture, običaji i veroispovesti nisu nešto sa čim se čovek susreće tek kada pređe granicu, već deo svakodnevnog života, pomoglo joj je, kaže, da se lakše privikne na Tursku. Ipak, nekoliko meseci nakon dolaska počeo je deo njenog života za koji nikakav plan nije postojao.

“Dokazao je da ima iskrene i čiste namere”

Početak studija značio je i prve izlaske sa prijateljicama, upoznavanje Samsuna i mesta na koja su se vremenom vraćale. U jednom od restorana u koje je Nina često dolazila radio je Fatih, tada kao šef restorana. Najpre su razgovarali kao gost i zaposleni, zatim kao poznanici, a iz tog kratkog prijateljstva razvila se emotivna veza.

Nina ne pokušava da početak njihove priče predstavi kao ljubav bez ikakvih nedoumica.

Naprotiv, kaže da je prema Fatihu u početku bila veoma oprezna.

Imala je tek 19 godina, nalazila se sama u zemlji koju još nije dovoljno poznavala, a poverenje u čoveka kojeg je tek srela moralo je, kako kaže, da se stekne.

– U početku sam imala dosta i stereotipa i predrasuda prema njemu, generalno kao jednom muškarcu koji zna da sam ja sama u jednoj totalno stranoj državi za mene, ali on je nekim svojim postupcima i tom sigurnošću koju mi je pružao dokazao da zapravo ima zaista iskrene i čiste namere prema meni. Samo njegovo prisustvo u mom životu u jednoj totalno drugoj državi je doprinelo tome da ja sve te neke nedostatke koje sam imala tim preseljenjem, on ih je upotpunio – prijatelje, sredinu, porodicu i tako dalje. Jednostavno, od trenutka kada sam stupila sa njim u kontakt, kada sam postala bliža, ja se više nisam osećala usamljeno tamo i znala sam da postoji jedna osoba u mom životu kojoj mogu da kažem kada mi je teško – kaže Nina.

Tek kada joj je rekao da je Kurd, shvatila je i koliko malo zapravo zna o njegovom poreklu. Predstavu o Kurdima do tada je uglavnom gradila na osnovu televizijskih serija, pa su sa neznanjem došle i predrasude kojih je, kako sama priznaje, u početku bilo.

Vremenom je, upoznajući njega, a potom i njegovu porodicu, počela da upoznaje i svet o kojem je do tada znala veoma malo.

Posle samo dvadeset dana veze upoznala njegovu porodicu

Kako je objasnila, za sredinu iz koje Fatih dolazi pojam dugog zabavljanja ne postoji. Kada muškarac devojku dovede u porodični dom, time porodici stavlja do znanja da sa njom ima ozbiljne namere i da će uskoro stupiti u brak.

Nina je pred Fatihove roditelje stala svega dvadesetak dana nakon početka njihove veze.

Bio je to susret koji joj nije lako pao, ali ne zbog načina na koji je dočekana. U tom trenutku još nije dovoljno dobro govorila turski, dok je maternji jezik starijih članova Fatihove porodice kurdski, pa je razgovor koji je za nju bio važan od samog početka bio ograničen činjenicom da se nisu dovoljno dobro razumeli.

– Mogu da kažem da se nakon tog prvog susreta, svakog sledećeg susreta, sve više stvarala ljubav i poštovanje između nas, da jednostavno ni taj jezik više nije postao barijera u građenju naših odnosa i tog međusobnog poštovanja – kaže Nina.

Fatih potiče iz velike porodice. Ima desetoro braće i sestara, rođen je u Mardinu, dok porodica živi u Urfi.

– Oni su mene zaista dočekali tako, i generalno, i dan-danas kada odem kod njih, uopšte se ne osećam u toj kući kao snajka ili kao neko treće lice, već isto, potpuno kao i njihova ostala deca. Dešavalo se da imam trenutaka kada su mi neke njihove stvari ili navike bile čudne, ali to nije ništa što bi nekoga moglo da udalji od njih i da stvori još neku predrasudu ili jedan korak unazad – govori ona.

“Niko me nikada nije pitao koje sam veroispovesti”

Razlike, naravno, nisu nestale samim tim što su se upoznali. U Fatihovoj porodici postoje običaji koji Nini nisu bili poznati, od načina odevanja do određenih pravila ponašanja između muškaraca i žena. Ono što je za nju bilo važnije jeste da nijedno od tih pravila nije pretvoreno u zahtev da ona mora da postane neko drugi kako bi bila prihvaćena.

– Mogu da kažem da su oni mene zaista prihvatili onakvu kakva jesam i do dana današnjeg se nisu trudili da me promene, niti se trude da promene bilo šta u meni. To što sam ja kao jedna Srpkinja odlučila da odem u jedno takvo pleme i da budem snajka tog plemena, za njih je zaista jako lep i jako hrabar gest. Ne znam hoće li to možda iko moći da poveruje u to, ali niko nikada od njih me zapravo i nije pitao koja sam ja veroispovesti. Naravno da je moj muž njima to rekao, što je i logično, ali niko od njih nije došao lično nikad mene da pita. Njima je najbitnije da sam ja dobar čovek, kao što je i meni jako bitno da su oni dobri ljudi- kaže Nina.

Deo njene porodice nije želeo ni da upozna Fatiha

Dok se u Turskoj oslobađala sopstvenih predrasuda i pronalazila svoje mesto u Fatihovoj porodici, kod kuće ju je čekalo iskustvo koje je bilo mnogo bolnije.

Kada je ocu i delu familije saopštila da u njenom životu postoji muškarac sa kojim želi budućnost, prvo pitanje nije bilo ko je on, kako se prema njoj ponaša ili kakve planove imaju.

Pitali su je koje je veroispovesti.

Odgovor da je Fatih musliman, tvrdi Nina, za neke je bio dovoljan da sa njom prekinu kontakt.

– Moja porodica, nažalost, ili na sreću, njega nije prihvatila ni upola onako kako su mene prihvatili njegovi. Jedan deo moje porodice je prekinuo svaki kontakt sa mnom onog trenutka kada sam ja njima saopštila vest da u mom životu postoji jedan muškarac. Njihovo prvo i poslednje pitanje u tom trenutku je bilo koje je veroispovesti, i nakon što sam ja rekla da je Fatih, moj muž, musliman, to je bilo dovoljno da se prekinu svi kontakti sa mnom. I najviše od svega što me je povredilo u tom trenutku nije bilo to što neko nije podržao moj brak ili vezu u tom trenutku sa njim, generalno moj izbor, već što su ljudi odlučili da donesu sud o nečemu što uopšte ne znaju ni šta je, ni ko je, ni kakav je – govori Nina.

Fatih joj predlagao da odustanu od braka

Za Fatiha je, prema Nininim rečima, bilo gotovo neshvatljivo da roditelj zbog izbora partnera može potpuno da prekine odnos sa detetom. U porodici iz koje on dolazi nesuglasice postoje kao i u svakoj drugoj, ali se porodična veza ne dovodi u pitanje na način sa kojim se Nina tada suočila.

Kada je shvatio koliko je situacija pogađa, otišao je toliko daleko da joj je predložio da se ne venčaju ukoliko će ona zbog njihovog braka izgubiti porodicu.

– U jednom trenutku je on meni čak rekao da bi možda bilo bolje i da se ne venčamo, da ja ne bih izgubila svoju porodicu, jer kod njih je porodica jedan temelj. I kod njih, desi se naravno u svakoj porodici nesuglasica, ali je nepojmljivo to da jedan roditelj može da ostavi svoje dete zbog neke odluke. On je pokušavao čak i on da mene pomiri sa njima, da ja opet stupim u kontakt sa njima – priča Nina.

U danima u kojima su se pripremali veridba i venčanje, razlika između dve porodične slike postala je još vidljivija. Fatih je kraj sebe imao roditelje, braću, sestre i rodbinu, dok je Nina istovremeno morala da prihvati da deo njenih najbližih neće biti prisutan.

Majka priznaje: “Kajem se što nisam otišla”

Ninina majka, međutim, nije bila među onima koji su sa njom prekinuli kontakt. Vest o udaji ipak joj je teško pala, pre svega zato što je smatrala da se sve događa prebrzo. Ćerka joj je bila veoma mlada, živela je daleko od kuće, a čoveka za kojeg je odlučila da se uda ona još nije poznavala.

Na venčanje u Turskoj nije otišla. Danas o toj odluci govori bez opravdavanja.

– Ja na tom venčanju nisam bila, na toj svadbi nisam bila, čule smo se telefonom. Samo sam joj rekla: “Odlučila si sama, izabrala si sama, tvoj život je, želim ti svu sreću, ali prilika je takva da sad neću da dođem.” To je sve bila i ta ljutnja i bes i daljina. Kajem se, sad se tek kajem. Jer je trebalo da bude tamo neko njen – kaže Ninina majka.

Ono što nije uspela pre venčanja dogodilo se kasnije. Prvi razgovor sa zetom vodila je preko video-poziva, a Fatih joj je, umesto zamerki zbog njenog odsustva, rekao da razume njenu ljutnju i strah.

Posle tog razgovora odlučila je da Ninu i Fatiha primi u Srbiji.

Od nepoverenja do “Volim te, tašta”

Kada je Fatih prvi put došao u Novi Pazar, prestao je da bude čovek o kojem je Ninina majka slušala sa druge strane telefona. Sada je mogla sama da vidi ko je čovek za kojeg se njena ćerka udala.

– Od prvog dana, otkako smo se videli, sreli, kad je došao kod nas, nemam da kažem nijednu lošu stvar. Čak ponekad kažem, možda je i on bolji nego Nina, ali opet, eto, ima tu i neke šale. On je prihvatio mene i ja sam prihvatila njega, kao što su moju Ninu prihvatili tamo – kaže ona.

Jezička barijera, koja je Nini svojevremeno otežavala prve susrete sa Fatihovom porodicom, sada se pojavila sa druge strane. Ovoga puta Fatih je bio taj koji nije znao jezik porodice u koju je došao. Počeo je zato da uči srpski, reč po reč, a među izrazima koje je vrlo brzo savladao našao se i jedan namenjen upravo Nininoj majci – “Volim te, tašta”.

Sada i ona planira put u Tursku, gde bi trebalo prvi put da upozna porodicu koja je njenu ćerku primila u svoj dom.