Ukoliko pitate vašu majku ili prijateljicu koji je najveći izazov u dugim (a srećnim) vezama, uvek će odgovor biti isti – kompromis. To je sigurno delom istina, ali verovatno malo više u kasnijim godinama, kada Eros utihne, a iz njega se rodi Filija (da bi vam bilo jasnije, pročitajte koje sve vrste ljubavi postoje u grčkoj filozofiji ovde). Tada je naš odnos već izgrađen. Izgrađen u tvrđavu, i bilo ko da dune i vatru sune, ne može to da sruši. Sve što treba je da povremeno okrečimo ili renoviramo tvrđavu, da bismo je uvek održavali sjajnom i svežom, da ne krene da trune. Onda, jedino što može da nam prodrma temelje tvrđave jesu nesuglasice, koje nije uvek lako prevazići, niti naći rešenje koje oboma odgovara. Baš zato, naše mame i bake misle da je kompromis jedino što može da nam reši sve probleme u vezi. To je zato što su zaboravile da pre nego što su imale nesuglasice u vezama, imale su i veće probleme, dok je tvrđava bila u procesu gradnje. Probleme koje kompromis nije mogao da reši.
Kada bismo malo vratile film, i setile se šta je bilo pre 20 ili 30 godina, ono što bismo rekle je da je zapravo najveći izazov u vezama balans. Kad smo mladi i tek učimo kako da volimo, teško nam je da nađemo recept za baš pravu meru. Zamislite jednu vagicu. Kada na jedan tas stavimo previše ljubavi, on će otići gore, dok će drugi tas izgubiti balans i uzročno-posledično pasti nadole, što bliže zemlji. Upravo je tako i u ljubavi. Ponekad se desi nešto u zvezdama ili ljudima (ili oboje); i desi se to da u vezi jedan uvek daje više.
PROČITAJ I OVO
Kako da bolje razumijete partnera u kriznoj situaciji
Dinamika veze je stvar davanja i primanja i kad je balans poremećen, to se odmah osjeti – odmah znate da li u odnosu postoji neki problem i počnete sebi da postavljate uznemirujuća pitanja, kao što su “zašto me ne razumije“, “da li me uopšte još uvek voli”, “kako da ga natjeram da me čuje”. To su dobra pitanja, ali teško ćete naći prave odgovore na njih. Ako bolje razmislite, primjetićete da su sva ta pitanja usredsređena na vašeg partnera. Sa njima, ostajete u poziciji poremećenog balansa, kao neko ko više daje, nego što prima. Zamislite sada da za to uopšte nije odgovoran partner, nego vi – neprijatna pomisao, zar ne? Ali, ona vas dovodi do konstruktivnih pitanja koja sebi možete postaviti i na koja možete pronaći odgovore. Pomoći će vam u kriznim situacijama – a i inače.
Da ste na njegovom mjestu, kako biste reagovali na sebe?
Pokušajte da se pomjerite od sebe, da ostavite po strani svoja osećanja (povređenost, zbunjenost, žudnju za pažnjom i bliskošću, nezadovoljstvo) i da pogledate sebe iz njegove perspektive. Šta vidite? Kako biste izašli na kraj sa tom osobom? Da li biste joj se suprotstavili, ili biste se složili sa svim što kaže, samo da sačuvate svoje živce, ili biste se distancirali i pustili je da se krčka u sopstvenom sosu i udara glavom o zid, dok sama ne shvati. Ako iz te perspektive osjetite da ste nemogući i da biste najradije pobjegli od sebe, pronašli ste odgovor – tako se osjeća vaš partner i uopšte ne možete da ga krivite zbog toga.
Da ste na njegovom mjestu, da li biste mogli da slušate sebe, sada, odmah?
Ovaj problem je mnogo češći nego što biste povjerovali. Vi tražite pažnju, a partner je u svojim mislima, usred nekog procesuiranja (iako vama izgleda da samo čita novine i ne radi ništa), uronjen u neku problematiku, koju nastoji da riješi na svoj način, opuštanjem i preraspodelom psihičkih snaga. A vi ga ometate svojom potrebom za pažnjom. Kako biste se osjećali na njegovom mjestu? On ne može da se usredsredi na vas, jer je usredsređen na nešto u sebi i vi ga ometate. Sad nije tako teško shvatiti zašto vam on ne poklanja pažnju i ko je u toj situaciji zapravo sebičan. Nemate razloga da budete uvređeni, a imate sve razloge da prikupite strpljenje – niste vi centar svijeta.
