Sedamnaest godina sam provela na reci, radeći na brodu koji neprekidno plovi kroz pola Evrope. Bilo je svega i svačega, od malih pristaništa u selima na Dunavu pa do velikih luka u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Rumuniji… Ali jedno je sigurno – ovakvu praksu, kakvu viđam u Beogradu, nigde drugde nisam doživela.
Foto: [email protected]/TikTok
Čim se brod približava luci i usidri u Beogradu, svi na palubi već znaju proceduru. Nema govora o tome da će brod stajati mirno bez “poklona”. To je postalo toliko ustaljeno da više niko ni ne pita da li treba – svi znaju da se odmah pakuju kese. Rakija, viski, flaše koje kapetan ili oficiri čuvaju baš za tu priliku, kolači koje kuvar unapred pripremi, pa čak i kafe, cigarete… Sve se sakuplja. Ja sam svedok da se u tim trenucima ceo brod pretvara u malu manufakturu – neko donosi flaše, neko pakuje kese, neko piše cedulje sa “pozdravima”.
U Nemačkoj, recimo, ili u Austriji, formalnosti su čiste i jasne: sve ide službenim putem. Tamo se niko ne usuđuje ni da pomene da bi se nešto moglo ubrzati flašom pića ili kesom punom kolača. A ovde – bez toga ne ide. Ako ne poneseš, natezaće te satima. Čuvali luke će praviti problem tamo gde ga nema. A kad dobiju šta žele, odjednom sve ide glatko.
Najviše me boli to što se sve radi otvoreno, bez imalo stida. Zna se koji je čuvar dežuran, zna se šta voli – neko preferira viski, neko domaću rakiju, neko baš određenu marku cigareta. Nije to više ni mito u klasičnom smislu, već ustaljena praksa, običaj, nešto što se podrazumeva.
Foto: Shutterstock
Nekad me obuzme sramota pred strancima u posadi. Oni su navikli na red i pravila, pa me pitaju: “Verica, zašto mi ovo radimo? Zar nije dovoljno da predamo papire?” A ja samo slegnem ramenima i kažem: “Dobrodošli u Srbiju, ovde drugačije ne ide.”
Nema te reke na kojoj nisam plovila, nema luke koju nisam videla, ali ovakvu scenu – da ceo brod zna da čim se usidri mora da sprema kese za “čuvarе” – samo u Beogradu sam doživela.
Piše: Lana Vidović
