Moja sestra Marta je ’96. nestala: Roditelji su umrli čekajući njen povratak, a u manastiru sam saznala istinu koju niko nije smeo da mi kaže

Trideset godina je prošlo otkako je Marta poslednji put videla svoju mlađu sestru Luizu. Iako je vreme prošlo, nada je još uvek postojala, Marta se godinama nadala da će jednog dana saznati šta se zaista dogodilo. Roditelji su umrli čekajući da im se kći vrati, a Luiza je gotovo izgubila nadu – sve dok jednog zimskog jutra nije primila pismo koje ju je odvelo do tirolskog manastira i istine o kojoj Katolička crkva, po svojim pravilima, ne sme govoriti.

„Marta je bila dve godine starija od mene. Tiha, nežna, uvek nasmejana, volela je da pomaže svima. Govorila je da su ljudi poput vitraža u crkvi – spolja tamni, ali kad kroz njih prođe svetlost, vidiš svu lepotu“, priseća se Luiza.

Bilo je proleće 1995. godine u malom selu blizu Salzburga. Tog dana, Marta je otišla na jutarnju misu i više se nikada nije vratila. Policija je pokrenula istragu, ali trag se brzo izgubio. Nije bilo svedoka, nije bilo dokaza, samo praznina i bol.

„Majka je svake godine na Božić postavljala jedan tanjir više. Otac bi svakog jutra palio sveću pred njenom slikom i govorio: ‘Bog zna gde je. Samo da joj je toplo.’ Umrli su čekajući je. Ja sam ostala sama, sa pitanjem koje mi je pojelo život – gde je?“

Gotovo tri decenije kasnije, Luiza je jednog jutra pronašla pismo u poštanskom sandučetu. Na koverti nije bilo potpisa, ni pošiljaoca. Samo jedna rečenica:

„Ako želiš da saznaš istinu o Marti, idi u manastir Svetog Benedikta u Tirolu.“

„Svet mi se srušio kad sam pročitala te reči. Nisam spavala celu noć. Ujutro sam sela na voz za Tirol i krenula, ne znajući da li idem prema istini ili novoj laži.“

Manastir Svetog Benedikta nalazi se na brdu iznad malog sela, okružen šumom i tišinom. Zidine od sivog kamena skrivaju više od sto godina istorije i desetine monahinja koje su se zavetovale na skromnost i ćutanje.

„Kada sam stigla, dočekala me je monahinja Ana – visoka, mirna, s blagim glasom. Rekla sam joj da tražim sestru koja je nestala pre trideset godina. Pogledala me je i na trenutak kao da je prebledela. Odvela me je u mali kabinet, pun ikona i mirisa tamjana.“

Tamo joj je, kaže Luiza, monahinja saopštila rečenicu koja ju je istovremeno dotukla i otvorila oči:

„Gospođo Luiza,“ rekla je tiho, „čak i da je vaša sestra u ovom manastiru – mi po zakonu to ne smemo da vam kažemo.“

Luiza nije odmah razumela. „Pitala sam je: ‘Kako mislite, ne smete da kažete? Pa ja sam joj sestra!’ A ona mi je objasnila da kad neko položi monaške zavete, postaje nova osoba. Za svet, onaj stari život više ne postoji. Ime, prezime, prošlost – sve se briše. Samo Bog zna ko su bile pre nego što su obukle odoru.“

U tom trenutku, vrata su se otvorila i u prostoriju je ušla druga monahinja. Lice joj je bilo delimično prekriveno kapuljačom, pogled spušten. „Nije rekla ni reč, ali kad je prošla pored mene, nešto sam osetila. Taj pokret ruku, taj hod… To je bila Marta.“

„Rekla sam tiho, skoro nečujno – ‘Marta?’ – i u tom trenutku se ukočila. Samo na tren. Zatim je nastavila da hoda, kao da me nije čula. Nestala je iza drvenih vrata. Ana je samo spustila pogled i rekla: ‘Molim vas, pođite sa mnom do kapele.’“

U kapeli je bilo hladno i mirno. Na klupi pored oltara stajala je jedna sveža ruža.

„Marta je obožavala ruže. Znala sam da je to njen znak. Monahinja Ana mi je tada tiho rekla:
‘Neke duše izaberu ćutanje kao iskupljenje. Neke rane ne mogu da se izleče rečima. Ako verujete, verujte da Bog zna vaše pitanje i da će vam odgovor dati na svoj način.’“

Luiza je iz manastira otišla bez potvrde, ali i bez sumnje.

Godinu dana kasnije, Luiza se svakog proleća vraća u Tirol. Ostavi po jednu ružu ispred kapije manastira i ostane da sedi neko vreme u tišini.

„Ne trebaju mi reči. Taj pogled, taj trenutak, to je bio odgovor. Ana mi je rekla: ‘Čak i ako je u ovom manastiru, mi po zakonu to ne možemo da vam kažemo.’ Ali ja sam videla suzu u njenom oku. I to mi je bilo dovoljno.“

Za Luizu, taj susret nije doneo kraj, ali jeste mir.
„Znam da je živa. Znam da je pronašla svoj put. I možda je bolje što nisam čula potvrdu – jer neke istine treba čuti srcem, ne usnama.“

U Austriji, kao i u mnogim katoličkim zemljama, monahinje koje polože zavete potpune posvećenosti Bogu gube pravo da otkrivaju svoj identitet iz prošlog života. Manastiri ne smeju odavati informacije o članicama, čak ni članovima porodice.

„To je deo crkvenog prava koji štiti identitet i slobodu odluke osoba koje su se posvetile veri“, objašnjavaju teolozi.
Ali za porodice koje ostanu s druge strane zidina – to je rana koja nikada ne zarasta.

„Nekad mislim da je bolje što sam je pronašla baš tako — u tišini. Ako je to bio njen put, ne želim da ga prekidam,“ kaže Luiza tiho, gledajući prema manastiru čija se zvona čuju u daljini.
„Sestre smo. I iako nas deli zavet ćutanja, znam da nas povezuje ono što crkva ne može izbrisati — krv, ljubav i molitva.“

Stil / Daily mail