Kad sam se razbolela, muž je našao drugu misleći da više neću moći da rodim: Nakon razvoda svekrva učinila nezamislivu stvar, zbog nje sam najsrećnija žena sada

Marija Kovalski iz Poljske došla je u posetu sinu Saši i snaji Nadeždi koji su živeli u susednom gradu. Imali su divan odnos, nikada među njima nije bilo razmirica, te je Nadu gledala kao svoju ćerku. Došla je kod njih da bi upravo Sašinoj supruzi pomogla da srede generalno ceo stan i da iskoristi dolazak da ode na kontrolu kod doktora.

Saša, Marijin sin, bio je zaprepašćen. Počeo je istog momenta da se preispituje kako ništa nije primetio kod svoje žene i kako je uspela da sakrije od njega tako ozbiljnu stvar.

Njegova supruga Nadežda nikada nije bila preterano tajnovita, ali nije ni ogovarala bez razloga, niti je pravila dramu oko stvari koje su rešive. Međutim, nedavno je odnos Saše i nje postajao sve hladniji, iako su već sedam godina bili u braku.

Nisu imali dece, ali Saša je pokušavao da ubedi ženu da zarad porodice stavi karijeru na čekanje, vremenom prestao je da insistira, nadajući se da će Nada u jednom momentu sama poželeti.

Nadežda je, s druge strane, pronašla uspešan posao i samouvereno se penjala do vrha, dostižući rukovodeću poziciju. Njene kolege su je cenile i poštovale, i sada je mogla da odahne i razmisli o porodiljskom odsustvu bez straha od gubitka posla. Vest da je bolesna je pokosila.

Svekrva nikako nije mogla da se smiri.

„Mama, molim te, ne plači… suze neće pomoći“, govorio joj je Saša, iako je i sam bio potpuno sluđen. Ovo nije očekivao i nije znao šta da radi. Počeo je da prevrće po glavi događaje iz poslednjih nekoliko godina u glavi. Prisetio se koliko se nedavno Nadina baka mučila pred smrt zbgo slične dijagnoze i koliko je cela porodica zbog toga patila. Mada su se udaljavali, ova situacija je potpuno promenila njihov odnos. Ali, koliko mu je bilo žao supruge, toliko je žalio i sebe!

„Ne želim ponovo da prolazim kroz ovo. To je čisti pakao. Bolje je da se raziđemo dok ona još uvek izgleda manje-više dobro i može da brine o sebi“, pomislio je, govoreći majci:

„Iskreno, Nada se u poslednje vreme žali da je umorna. I ne izgleda baš najbolje… nekako je propala u licu, a to nema veze sa godinama. Ima podočnjake, bleda je. Juče je ispustila vazu, mora da je izgubila svu snagu. Sada sve ima smisla“.

Majka nije dozvolila da joj se sin ponaša kao kukavica.

„Ne pritiskaj je, sine. Ona će ti sve sama reći. Sada moraš još više da se brineš o njoj. Ona je tvoja žena, ponašaj se zrelo i odgovorno. Sve je ovo veoma teško, ali zajedno ćemo sigurno prebroditi ovo. Pomoći ću koliko mogu. Ako bude potrebna operacija, prodaću stan, pitaćemo prijatelje, rođake… ukratko, Nada treba da zna da smo uz nju“, govorila je Marija.

– Da, u pravu si, ne znam kako sam mogao onako nešto i da pomislim – rekao je Saša.

Nadežda je došla kući, stavila kecelju i počela da kuva večeru. Na stolu je ugledala teglu kiselih krastavaca i veliko parče pite — znak da je stigla njena voljena svekrva koja je slabije u poslednje vreme posećivala zbog zdravstvenih problema.

 Nakon bolesti, svekrva je dobila probleme sa zglobovima, što joj je otežalo putovanje. Ali kada bi je posećivala, uvek bi donosila poklone.

„Hvala puno, Marija, na poklonima. Nije trebalo da se mučiš”, rekla je Nada svojoj svekrvi.

Ona se nadovezala:

“Meni je zadovoljstvo da te obradujem malim znakom pažnje. Stigla sam bila kod vas, ali nisam zaboravila da imam zakazan pregled, pa me je Saša odvezao. Dobro je da je bio kod kuće, inače ne bih sitgla, potpuno sam zaboravila”, objašnjavala je Marija snaji, koja je insistirala da svekrva ostane kod njih na večeri.

Nadeždi je bilo čudno što Saša kasni sa posla, to je gotovo nikada nije dešavao, a obično bi najavio ako zna da ima obaveze nakon radnog vremena. Odlučila je da ga pozove i sazna da li da ga očekuje na večeri.

„Halo?“ Nije odmah podigao slušalicu.

“Ja sam, zdravo. Gde si?”

“Odvela sam majku kod lekara. Ona je, kao i obično, sve zaboravila i zamolila me da joj pomognem.”

– A… da li to znači da već ideš kući?

„Ne, rekao sam ti, odveo sam majku. Još uvek moram da je vratim. Noge je bole, znaš to. Ne mogu je ostaviti samu.“

„Dakle, sa majkom si?“ Nada se napela.

– Pa, da… šta je tu čudno?

„Ništa. Dovedi je kod nas posle zakazanog termina“, rekla je. Oleg nije odgovorio; promrmljao je nešto i spustio slušalicu.

Nadežda nije znala šta da misli, ali je odlučila da o tome razgovara preko telefona. Znala je da stariji ljudi razvijaju određenu bolest gde mešaju imena, datume, pa čak i događaje. Ako je njena svekrva počela to da radi, morala je da upozori i potraži lečenje pre nego što bude prekasno.

Ali ako joj je muž lagao, a ona bila u pravu da je on bio na sastanku, a ne sa njom sve vreme, te da se vratila sama kući malo pre nego da Nada stigne…onda su se nazirali ozbiljni problemi. Na koncu svega, zatekla je svekrvu u kući, dok je njen muž tvrdio da je sa majkom.

Štaviše, ona je nastavio da tvrdi kako je naknadno morao do medicinskog centra kako bi pokupio neke mamine rezultate.

Nađa nije bila ljubomorna. Trudila se da veruje svom mužu, nije postavljala nepotrebna pitanja, zatvarala je oči pred nekim neobičnostima i nije primetila da se nedavno vratio kući noseći ženski parfem.

„Mora da sam to umislila“, pomislila je, i nakon što mu je oprala košulju, odlučila je da ga bolje pogleda. Nada nije imala ni vremena ni raspoloženja za rasprave. Njen život, koji je počeo da se poboljšava nakon bakine smrti, odjednom se ponovo našao u vihoru. Nije znala šta da radi ni šta da radi. Čak i nakon tolikog rada, vraćala se kući umorna i jednostavno nije imala energije za rasprave sa mužem.

Ali te večeri Nadeždi su bila potrebna objašnjenja.

Večera je bila spremna i ona je sela za sto. Bila je gladna, ali njen muž još uvek nije stigao, pa je odlučila da ga ponovo pozove.

– Jesi li još uvek u medicinskom centru?

– Ne… pukla mi je guma.

– Razumem. A kada ćete stići?

– Videćemo kako će to proći.

Nadežda je skinula kecelju i sela za sto. Raspoloženje joj se potpuno pokvarilo. Apetit joj je nestao, i nakon što je sažvakala komad ćuretine, otišla je u krevet.

Nije znala u koje vreme je Saša stigao. Spavala je.

Ujutru, ponašanje njenog muža joj se učinilo čudnim. Izgledao je kao da nešto krije i nije hteo da je pogleda u oči. Kao lopov uhvaćen na delu.

Nađa nije imala vremena za duga ispitivanja. Žurila je na posao, pa je odlučila da direktno kaže mužu šta je muči.

– Moramo da razgovaramo – obratila se Saši.

On se razveseli, pocrvene. Onda skupi hrabrost i pogleda ženu u oči. A Nađa je čak i zaćutala. Jasno je videla sažaljenje u njegovim očima. I to je bilo toliko neprijatno da je izgubila želju da govori.

„Iako… ne. Već kasnim. Sada nije vreme za takve razgovore“, uspela je da kaže, okrećući se.

I odjednom joj je prišao Saša, uhvativši je za rame, uporno joj je okretao leđa.

„Nađa, sve znam. I spremna sam da razgovaram. Odmah ću reći da mi je jako žao što se stvari ovako odvijale.“

„Stvarno?!“ Nadežda je podigla obrve.

„Ne govori ništa, slušaj“, stisnuo joj je ruku. „Razumem da ovo može delovati podlo sa moje strane, ali veruj mi, ponašam se ovako samo zato što ti želim sve najbolje i želim da održimo naš prijateljski odnos. Hteo sam da ti da prostora da mi sama saopštiš, ali više ne mogu da gledam kako se mučiš.

„Prijateljski?!“ Nadežda se srušila na sofu kada je čula Sašine reči.

„Pa, da. Razumeš da ne mogu da podnesem još jedno iskušenje. I u svakom slučaju, kao ženi, mora da ti je gorko što shvatiš da ću te videti…“

“Kakvu”, uputala ga je Nadežda.

„Slabu. Bolesnu. Želim da ostaneš lepa u mojim sećanjima na tebe. Radije bih otišao sada nego, nesposoban da podnesem teret sudbine”

Nadeždu su šokirale muževljeve reči.

– Dakle, nagoveštavate razvod?

„Pa… da. Ne želim da budem udovac. Izvini što ti ovo tako otvoreno kažem. Ali mi smo bliski i moramo da se razumemo“, Saša je pogledao ženu sa još većim sažaljenjem.

– Zar nije malo rano da me ispraćaš u onaj svet?

„Želim da verujem u najbolje, naravno, ali…“ Oleg je zaćutao, dok se Nada setila kroz šta su prošli i suze su joj navrle na oči.

„Ne plači. Odlučio sam da ti ostavim stan, hajde odmah, prepisaću ga na tebe. I auto… i šta god još želiš. Da možeš udobno da živiš”, počeo je da priča nepovezano dok ga Nada nije zaustavila

– Dosta. Razumem. Samo jedno pitanje: imaš li nekoga?

Oleg je oklevao.

– Odgovori. Daću ti razvod, ne brini.

– Da. Imam drugu ženu. Planiramo da imamo decu.

– Odlično. Pošto ti je žena još živa, odlično si to odradio.

„Pa, ti si neizlečivo bolesna. To znači da definitivno nećemo imati potomstvo“, rekao joj je surove reči u lice.

„Definitivno nećemo imati ‘potomstvo’“, promrmlja Nadežda. Nije znala kako da reaguje na ovo. Glava joj je bila u potpunom rasulu.

„Idem… spakovaću svoje stvari“, tiho reče Saša. „I registrovaću se u MFC-u kako bih mogao što pre da prepišem imovinu na tebe. Lida i ja smo za sada dobro; za sada ćemo živeti u iznajmljenom prostoru. Samo te molim, napiši testament, da toliki deo naše imovine ne propadne. I molim te, nemoj reći mojoj majci da sam ti sve ovo rekao. Molila me je da budem uz tebe i da te ne ostavjam. Ona ima slabo srce; ne bi mogla da podnese. Bolje je da za sada misli da je sve sa nama dobro.“

Nadežda je pokrila lice rukama. Bilo joj je toliko žao sebe da reči to nisu mogle opisati. Saša je, međutim, njene suze shvatio kao slabost i požurio je da je uteši.

„Ne brini, Nado. Niko nije imun… možda će sve ipak biti u redu. Ali ipak, napiši testament“, dodao je i otišao.

Nada je tog dana zakasnila na posao. Ali nakon što je isplakala more suza, sabrala se i nastavila sa svojim poslom.

Svekrvi je bilo srce slomljeno zbog njihovog rastanka. Krivila je svog sina za sve, govoreći mu da će se jednom dana gorko pokajati, te da se tako divna žena ne nalazi često. Preispitivala je sebe gde je pogrešila u vaspitanju i kako je mogao njen naslednik tako da se postavi. Sa Sašinom novom partnerkom je bila ljubazna, ali je nikada nije prihvata, osećala je da nije srećan sa njom. Ispostavilo se da je instinkt nije prevaro, jer čim je saznala da je bivšoj ženi ostavio i veliki stan i dobra kola – napustila ga je. A Nada je tek godinama kasnije saznala da je Sašu upravo majka naterala da joj prepiše nekretninu u koju je i sama toliko ulagala.

Sa druge strane, podržavala je da nađe svoju sreću sa drugim, jer njen sin nije znao da je ceni na pravi način.

Posle godinu i po dana, Nada je uspela da sredi svoj život. Ispostavilo se da je karcinom dojke otkrila u ranoj fazi, te da je samo uz jedan ciklus terapije rešila zdravstveni problem, uz upozorenje doktora da mora ići redovno na kontrole kako bi se stanje pratilo.

Kroz posao je upoznala Aleksandra, a već na prvi pogled među njima su se pojavile varnice. Shvatili su da imaju mnogo sličnosti, ubrzo su počeli da se zabavljaju, a potom i da žive zajedno. Posle pola godine, odlučili su da imaju dete. Iako je mislila da će teško ostati u drugom stanju, zbog svega kroz šta je prošla, ispostavilo se pogrešnim. Sada je već bila u četvrtom mesecu trudnoće.

Radila je i dalje i osećala se fenomenalno, a od Aleksanda je imala veliku podršku u svemu.

„Nadežda, imate posetioca“, rekla je sekretarica.

– Ko? Da li imam zakazan sastanak?

– On kaže da je to vaš muž.

„Aleksandar? Ali on je upravo otišao…“ bila je iznenađena.

– Ne, Saša je rekao da se zove.

„Bivši muž“, ispravila ju je Nadežda. Nije želela da vidi muža. Sumnjala je zašto je došao. U početku je htela da ga izbaci, ali Saša je bio uporan, i morala je da ga pusti unutra.

„Kako si?“ upitao je, gledajući bivšu ženu. Nije mogao da pronađe nijedan znak strašne bolesti. Naprotiv, Nada je izgledala bolje nego pre. Rumenila, sa novom frizurom i sjajem u očima. Možda se malo ugojila.

„Sve je u redu, hvala. Samo me jutarnja mučnina malo ometa u radu“, rekla je, ustajući od stola i pokazujući Saši stomak.

„Šta je ovo?“, zadihano je promrmljao.

– Četiri meseca sreće.

– Ali kako?! Bolesna si…

— Odakle ti ove gluposti?! Trudnoća nije bolest!

„Moja majka je videla lekarski izveštaj, rekla mi je tada… tog dana… da li je mogla da se prevari?! Ne može biti?!“

„Ta dijagnoza na papiru ništa nije značila. Verovala sam u svoje izlečenje, u dobre prognoze lekara. Tako je i bilo, za nekoliko meseci bila sam potpuno zdrava osoba nakon terapija.

– Dakle, razveli smo se ni za šta, upitao ju je Saša.

„Nimalo! Ovo je velika lekcija za mene. Ostavio si me u najgorem momentu mog života, uz to si našao odmah i drugu ženu. Nemam više o čemu da pričam sa tobom. Marija je divna žena, ali ti si moja najveće razočarenje. Mogu sa apsolutnom sigurnošću reći da sam ti zahvalan što si mi skinuo ružičaste naočare, zgazio ih i sahranio ih na groblju gde si planirao da me registruješ. Življa sam od bilo koga drugo. Srećna sam, istinski”, ovoga puta Nadežda je bila surova.

Poslušala savet za testament

Saša joj je odmah tražio da vrati stan, na šta je Nada imala spreman odgovor.

“Sećaš se kada si mi rekao da napišem odmah testament, na propadne veliki deo naše imovine. Uradila tom na malo drugačiji način. Baš sam ga prodala je manje od mesec dana, jer smo Aleksandar i ja odlučili da kupimo kući. I ne brini, nju ću ostaviti svom sinu”, rekla mu je i pokazala na vrata.

Saša je nešto promrmljao, udario pesnicom o sto i otišao.  Krivio je sebe, majku i okolnosti što je tako glupo izgubio sve: stan, auto i ženu koja ga je volela i bila savršena.