Danas živimo u svetu koji je bukvalno preplavljen umorom. Osećamo ga na licima ljudi u prevozu, u komentarima ispod vesti, u beskrajnim redovima u klinikama, pa čak i u glasovima kolega kada se ujutru pozdravljamo. Svi deluju napeto, kao da nešto uvek nije u redu. Najiznenađujuće je to što je ova napetost postala normalno stanje.
Žaljenje je postalo gotovo svakodnevni ritual. Neki ljudi stalno pričaju o tome kako ih šef pritiska, drugi kako ih partner “izluđuje”, treći kako im je život loš i “nekada je bilo bolje”. I što je najčudnije – ako se neko ne žali, postaje sumnjiv: kao da s njom nešto nije u redu. Svi su oko nje tupi i tužni, a ipak se smeše. Sumnjivo, zar ne?
Foto: Shutterstock
Zašto osećamo nezadovoljstvo?
Čak i oni koji imaju krov nad glavom, stabilan posao, dobro zdravlje i voljene osobe ponekad osećaju unutrašnju prazninu. Možda problem nije u stvarnosti, već u našoj percepciji.
Kako je rekao rimski filozof Marko Aurelije: “Život je ono što tvoje misli od njega naprave.”
Možete živeti u relativno prosperitetnim okolnostima, a videti samo negativno. Možete imati hiljadu razloga za radost, a ne primetiti nijedan. Ili, suprotno, uprkos objektivnim teškoćama, možete pronaći snagu da se osmehnete, duboko udahnete i kažete: “Živ sam. A to je već mnogo.”
Sreća u malim stvarima
Čini se da danas merimo sreću po kvadratnim metrima stana, prestižu posla i visini plate. Ali pravo zadovoljstvo često leži u sitnicama: u jutarnjem suncu na prozorskoj dasci, u mirisu sveže skuvane kafe, u nežnoj reči izgovorenoj lagano i spontano.
Da bismo primetili ove male radosti, potrebna nam je unutrašnja tišina. Većina ljudi ovde ima problem – njihove glave su poput prometnog autoputa: buka, žurba, saobraćajne gužve, mentalne liste žalbi, pa čak i zavist.
Foto: Shuterstock
“Poređenje je kradljivac radosti.” – Teodor Ruzvelt
Stalno poređenje sa drugima stvara osećaj nesigurnosti. Čini se da su svi zaglavljeni, a opet se žale, pričaju o patnji, ali ne preduzimaju ništa. Žaljenje samo po sebi nije akcija; to je navika koja ne menja situaciju.
Snaga jedne cvetne grane
U ovom kontekstu, jedna japanska poslovica odjekuje posebno snažno:
“Ako u tvojoj duši ostane i jedna cvetna grana, ptica pevačica će uvek sedeti na njoj.”
Ova jednostavna rečenica govori o unutrašnjoj vitalnosti. Čak i u haosu, prašini i bolu, važno je sačuvati barem malo “ostrvo vere” u sebi. Ako ga imate, radost će doći – tiho, nenametljivo, ali snažno.
Nažalost, ovo je lakše reći nego sprovesti. Duša često ne liči na grančicu, već na suv panj, izgoreni od briga, razočaranja i izdaja. Ipak, i u tom panju može izrasti klijanje ako obratite pažnju.
“Ne postoji osoba koja ne može postati bolja, ali malo ko to želi.” – Konfučije
Foto: Profimedia / Ilustracija
Sreća nije bučan događaj; to je tiho prisustvo. Ona je sposobnost da cenimo ono što imamo, da se zaustavimo i kažemo: “Imam ovo. Hvala ti.” Zahvalnost nije prirodna; ona se vežba, kao mišić – svakog dana, posebno u najmračnijim trenucima.
Optimizam kao radikalni čin
Zahvalna osoba nije naivna ili slepa za zlo. To je neko ko svesno bira da vidi svetlo, čak i na prljavim ulicama, među grubim ljudima i u teškim okolnostima. Oni odbijaju da se udave u opštoj močvari negativnosti jer znaju koliko je teško iz nje izaći.
Takvi ljudi često deluju čudno. Možda im se smeju, pitaju: “Jesi li se izgubio u oblacima?” Ali oni su inteligentni – jer su izabrali da žive, a ne samo da prežive. Da čuju ptice, a ne samo vesti koje viču o tragedijama.
“Budite realisti – zahtevajte nemoguće.” – Ernesto Če Gevara
Ponekad je biti optimista najradikalnija stvar koju možete učiniti. U svetu gde se sve ruši, gde svi upiru pogled u sopstvene žalbe, reći: “Tražiću svetlost” je čin hrabrosti.
Gde usmeriti pažnju
Važno je ceniti ono što imate. Ne trošite energiju na tuđe patnje, ne usmeravajte pažnju na sve oko sebe. Pažnja je valuta – gde je usmerite, život će teći. Ako je posvetite barem jednoj rasvetljenoj grančici, život će odgovoriti. Možda ne odmah i ne glasno, ali ptica će doći, i njena pesma može promeniti sve.
