U nastavku našeg današnjega članka, govorićemo malo o jednom događaju, koj ise jako rijetko desi i u svijetu filma. Naime, radi se o jednoj jako velikoj porodici….
Priča o Dimitriju Božnikovu iz Rusije postala je poznata u mnogim zemljama, uključujući Rusiju, Kinu i Japan. Oni koji su je čuli ostali su zatečeni, jer takva priča nije nešto što se često sreće. Ovo je priča koja i dalje izaziva mnoge kontroverze i pitanja bez odgovora.
Dimitrije Božnikov je, naime, gotovo 20 godina živeo sa devet japanskih zarobljenica u planinama, u potpuno izolovanom području. Za to vreme, ove žene su mu rodile sedamdeset troje dece, a život u izolaciji od sveta bio je za njih ujedno i preživljavanje, ali i neobična prilika za stvaranje nečeg novog. Žene su, iz nepoznatih razloga, odlučile ostati sa njim i nisu pokušavale da pobegnu, iako su, svakako, bile u nezavidnoj situaciji. Kako je sve počelo?
Nakon završetka Drugog svetskog rata u jesen 1945. godine, na teritoriji Sovjetskog Saveza ostalo je skoro šest stotina hiljada japanskih ratnih zarobljenika. Oni su regrutovani za obavljanje teških fizičkih poslova na obnovi zemlje, jer je vojni kapacitet bio iscrpljen. U međuvremenu, dok su zarobljenici transportovani u malim grupama, jedna od tih grupa pala je u ruke Dmitrija Božnikova, koji je bio vojnik zadužen da ih prati. Grupa je, međutim, naletela na neobičnu nesreću.
Tokom puta, snežna mećava je izazvala nesreću: prednje vozilo s prehrambenim proizvodima sletelo je s puta i ušlo u minsko polje, a dvojica stražara poginula su na licu mesta. Još dva vojnika otišla su u potragu za pomoći, ostavljajući Dmitrija Božnikova samog sa ženama i ograničenim zalihama hrane. Nikada nije došla pomoć. Pretila im je opasnost od smrzavanja, no Japonke nisu pokušavale da pobegnu. Bile su svesne da nema povratka i da bi to moglo biti njihovo poslednje utočište.
Ubrzo su se, pod njegovim vodstvom, počeli prilagođavati životu u divljini. Božnikov je shvatio da bi mogao živeti u izolaciji, a žene su se, usprkos teškim okolnostima, suočile sa teškim životom i radom. Svi su morali učiti osnovne veštine preživljavanja: lov, berbu bobica, uzgoj povrća i pripremu hrane. Iako nisu imali medicinsku pomoć, uspeli su preživeti i godinu dana nakon nesreće, a zatim i mnogo duže. Tokom vremena, život se nastavio, a žene su mu rađale decu. S vremenom je u logoru bilo sedamdeset troje dece, koja su odrasla u ovoj netradicionalnoj zajednici.
Međutim, iako su prvih nekoliko godina života u izolaciji bile teške, Božnikov je ubrzo shvatio da u logoru može živeti u potpunoj opuštenosti, bez ikakvih obaveza. Njegove “žene” su, međutim, postale odlučne da preuzmu odgovornost i kontrolu. Počele su da ga angažuju u kućnim poslovima i nisu želele da provode svaki dan u čistom hedonizmu. Život je postao dinamičniji, ali i dalje su ostali daleko od bilo kakve spoljne civilizacije.
Zanimljivo je da tokom svih tih godina, u tom zabačenom delu sveta, niko nije znao za postojanje ovog “skloništa”. Dimitrija, iako je često bio u ulozi lidera, ubrzo je shvatio da više ne može da vodi takav život. Deca su počela da odrastaju, a žene su preuzele sve više odgovornosti. Do 1964. godine, kada su vlasti otkrile tajnu zajednicu, sedamdeset troje dece je odraslo, a stanje u logoru postalo je neodrživo.
Kada su japanske žene i njihova deca deportovani nazad u Japan, Dimitriju je suđeno i osuđen je na dvanaest godina zatvora zbog više krivičnih dela, uključujući seksualne zločine. Međutim, mnogi smatraju da je on zapravo više bio preživeli nego počinilac, jer je u mnogim očima bio deo jedne neobične, ali izuzetno teške situacije. A još uvijek ostaju pitanja: kako su žene bile u stanju da rode bez medicinske pomoći i zašto ih niko nije pronašao tokom tih gotovo dvadeset godina u planinama?
