Dve godine planirali otmicu milionera, a onda je sve krenulo po zlu: Nikad nije želeo da priča šta su mu otmičari radili, posto pustinjak, a njoj priredio pakao

OtmicaFredija Hajnekena, predsednika upravnog odbora i generalnog direktora pivarske kompanije Hajneken Internašonal i jednog od najbogatijih ljudi u Holandiji, i njegovog vozača Aba Doderera, bio je zločin svetskih razmera koji se dogodio između 9. i 30. novembra 1983. godine u Amsterdamu.

9. novembar 1983.

Alfred (Fredi) Hajneken napušta svoju poslovnu zgradu u Amsterdamu sa dve žene u sredu, 9. novembra 1983. godine. Na oko 12 metara udaljenosti, njegov vozač Ab Doderer ga čeka u oklopnom Kadilak Flitvudu. Kada Hajneken krene ka automobilu, savladavaju ga četvorica naoružanih muškaraca. Žene pokušavaju da intervenišu, ali ih zadržavaju biber sprej. Ab Doderer napušta auto da pomogne šefu, ali nema šanse. Četvorica otmičara bacaju i Hajnekena i Doderera u zadnji deo kombija. Narandžasti kombi odlazi sa otvorenim zadnjim vratima.

Dve godine pre otmice, četvorica prijatelja, Kor van Haut, Vilem Holeder, Frans Majer i Jan Boelar, odlučili su da žele brzo da se obogate. Želeli su da izvrše otmicu. Tokom priprema u početku nije bilo jasno ko će biti žrtva. Imali su nekoliko kandidata, uključujući:

• Vise Deker (izvršni direktor Filipsa)
• Albert Hejn (izvršni direktor AHOLD-a)
• Anton Drisman (direktor Vrum i Drisman)
• Alfred Hajneken (većinski akcionar Hajnekena)

Priprema je zahtevala mnogo razmišljanja, vremena i novca. Četiri prijatelja su uložila 100.000 holandskih guldena da bi platili ono što im je bilo potrebno. Jan Boelard je posedovao Romni šupu od 43 metra u zapadnom delu luke Amsterdama. Izgradili su dve ćelije iza zida sa tajnim vratima. Iz radionice koja se nalazila u šupi nisu se mogle videti ćelije i niko nije primetio da je soba sada dvanaest metara kraća nego ranije. Tokom otmice, kada su Hajneken i Doderer bili zaključani u ovim ćelijama, ljudi su ulazili i izlazili sa radnog mesta ne primećujući ništa neobično.

Kada su pripreme bile u punom jeku, Martin Erkamp je dodat timu. Imao je ograničenu ulogu u otmici. Pomagao je otmičarima da ukradu automobile koji su korišćeni tokom zločina.

Transfer novca bio je najkomplikovaniji deo otmice. Došli su na ideju da koriste pneumatski transport u cevi. Na taj način su mogli da ostanu na razumnoj udaljenosti dok primaju novac. Međutim, test je pokazao da to nosi mnogo rizika i da je to previše teško postići. Druga opcija je bila da pregovarači bace novac u vodu kako bi ga otmičari mogli pokupiti koristeći ronilačku opremu. Problem sa ovom metodom bila je težina novca. Milionima papirnog novca bilo bi teško rukovati pod vodom. Težina novca je predstavljala problem za otmičare. Nisu želeli da zahtevaju novčanice od 1000 holandskih guldena kako bi smanjili šanse da budu uhvaćeni kasnije. Kese sa novčanicama manjih vrednosti težile bi ukupno najmanje 800 funti.

Otmičari su želeli da policija misli da su Nemci. Gotovo sav materijal su kupili u Nemačkoj, poput proizvedene pisaće mašine, papira A4 formata sa nemačkim vodenim žigom, a sve što je pronađeno u ćelijama došlo je iz Nemačke.

Do nedelju dana pre dana otmice, plan je bio da se otmu Hajneken i njegov vozač Doderer kada napuste Hajnekenovu kuću u Nordvijku. Ispostavilo se da je Hajneken promenio svoju rutinu jer se svaki put kada bi otmičari bili na poziciji, nije pojavljivao u kući. Planovi su morali da se promene. Otmičari su odlučili da ih otmu u kancelariji Hajnekena u Amsterdamu.

Nakon dve nedelje posmatranja, planovi i put za bekstvo bili su jasni. Uveče 9. novembra 1983. godine, četvorica prijatelja su zauzela pozicije. Kada je Hajneken napustio kancelariju i krenuo ka svom autu, savladali su ga Vilem Holeder i Kor van Haut. Ab Doderer mu je pritekao u pomoć, ali ga je napao Frans Majer. Trojica otmičara su odvukla dvojicu muškaraca u zadnji deo kombija. Jan Boelar je imao upaljen motor i odvezao se sa otvorenim zadnjim vratima.

Hajneken i Doderer su bili vezani lisicama u zadnjem delu kombija. Bili su primorani da stave kacigu sa zalepljenim vizirom kako ne bi videli kuda idu. Hajneken je odmah znao šta se dešava i ponudio je muškarcima da napišu ček dok su još uvek bili u kombiju. Otmičari nisu odgovorili na ovu ponudu.

Taksista je video borbu ispred kancelarije i pratio je kombi kroz Amsterdam. Na kraju su stigli do tunela za bicikle, gde su otmičari ranije uklonili stubove. Tu su prešli na dva druga automobila. Kombi je blokirao pristup drugim automobilima, što im je kupilo dodatno vreme.

Tokom tranzicije, Vilem Holeder je hodao sa pištoljem u rukama prema taksiju. Taksista se pomerio unazad i pobegao. Otmičari su nastavili put ka zapadnom delu luke gde se nalazila šupa sa ćelijama. Nisu naišli na policiju usput. Hajneken i Doderer su obukli pidžame i bili su zatvoreni.

Dve ćelije su bile skrivene iza zida u šupi. Zid je imao tajna vrata, koja je bilo gotovo nemoguće videti. Briga se odvijala van radnog vremena, jer su šupu još uvek koristili građevinski radnici. Zbog razočaravajućih pregovora, otmica je na kraju trajala tri nedelje. Hajneken i Doderer su bili vezani za zid veći deo dana. Spavali su na dušeku na podu i imali su hemijski toalet na raspolaganju.

Posle 4 dana, otmičari su otvorili vrata obe ćelije. Tada je Hajneken saznao da nije samo on, već i njegov vozač Ab Doderer kidnapovan. Bilo im je dozvoljeno da razgovaraju nekoliko minuta dnevno, ali su njih dvojica veći deo tri nedelje provodili sami.

Otmičari i policija su komunicirali pismima, šifrovanim novinskim oglasima ili su snimali Hajnekena ili Doderera na trake koje su koristili za davanje instrukcija telefonom. Otmičari su tražili otkup od 200.000 holandskih, nemačkih, francuskih i američkih novčanica ukupne vrednosti od 35 miliona holandskih guldena (22 miliona američkih dolara).

Prvi pokušaj prenosa otkupa nije uspeo. Otmičari su zahtevali da automobil sa otkupom bude beli kombi sa dva crvena krsta i da krene sa određene lokacije. Međutim, to nije uspelo jer kombi nije mogao da krene sa te lokacije a da štampa ne primeti. Drugi pokušaj je bio 28. novembra.

Otmičari su zahtevali da vozač automobila sa otkupom bude sam i da ga ne prate. Vozač je dobio niz instrukcija. Otmičari su ih ranije zakopali u plastične čaše. Usput je vozaču naloženo da pređe sa otkupom u drugi automobil.

Na kraju, na vrhu nadvožnjaka, agent je morao da stane. Preko radija mu je naloženo da vreće sa novcem spusti kroz odvodni kanal. Otmičari su stali ispod nadvožnjaka, utovarili otkup u Mercedes Hanomag i odvezli se. Ranije, u šumi blizu Cajsta, zakopali su nekoliko buradi u zemlju. Tu su sakrili novac.

Nakon anonimne dojave, SWAT tim je 30. novembra upao u šupu u luci Amsterdama. U početku su mislili da su prevareni, ali kada je policija otkrila da se iza zida krije još, konačno su pronašli tajna vrata. Hajneken i Doderer su konačno oslobođeni nakon 3 nedelje zatočeništva. Prema policiji, trojica od petorice otmičara su imenovana u dojavi. Policija nikada nije otkrila nikakve dalje informacije.

Jan Boelar i Martin Erkamp su uhapšeni ubrzo nakon upada u šupu. Ostala trojica otmičara su uspela da pobegnu. Frans Majer je proveo nekoliko nedelja u Amsterdamu, ali se predao 28. decembra. Vilem Holeder i Kor van Haut su pobegli u Pariz. Boravili su u stanu nekoliko meseci, ali ih je francuska policija uhapsila 29. februara 1984. godine.

Pošto su bili smešteni u jedan od najtežih zatvora u Evropi, želeli su da budu što pre izručeni Holandiji. Njihovi advokati su savetovali da ne pristanu na izručenje. U to vreme nije postojao sporazum o izručenju za pritvor i iznudu između Francuske i Holandije.

Dvojica otmičara mogla su biti izručena samo na osnovu pisanih pretnji smrću. Nakon dugog postupka izručenja, Državni savet je na kraju presudio da Francuska ne može izručiti ili suditi dvojici muškaraca. Pošto su dobili dozvolu boravka, od 6. decembra 1985. godine su bili u kućnom pritvoru u francuskim hotelima.

U februaru 1986. godine, Francuska je želela da prebaci otmičare na Gvadalup. Ali, kada su se ukrcali u avion, ispostavilo se da će sa Gvadalupa leteti na holandsku stranu Sen Martina. Otmičari su odbili da lete na Sen Martin, što ih je na kraju dovelo na Sen Bartelemi. Stanovništvo ovog ostrva se pobunilo jer nisu želeli da kriminalci budu prebačeni na njihovo ostrvo.

Stanovništvo se toliko razbesnelo da nije bilo bezbedno za otmičare da ostanu na ostrvu. Prebačeni su na francusku stranu Sen Martina, ali su se suočili sa istim problemima kao i ovdešnje stanovništvo. Noću su pobegli u Tintamar. Tintamar je nenaseljeno ostrvo u Karibima i nalazi se oko tri kilometra od Sen Martina. Sledećeg dana su vraćeni na Gvadalup, a odatle u Evri u Francuskoj gde su odseli u hotelima.

Holandija je ponovo zatražila ekstradiciju. Kao rezultat toga, francuska policija je uhapsila dvojicu otmičara, što ih je vratilo u strogi francuski zatvor. Van Hut i Holeder su odlučili da se više ne opiru ekstradiciji. U oktobru 1986. godine, skoro dve godine nakon otmice, izručeni su Holandiji.

Martin Erkamp je osuđen na osam godina zatvora u oktobru 1984. Jan Boelar je osuđen na 12 godina zatvora. Van Hut i Holeder su osuđeni na 11 godina zatvora u februaru 1987. godine. Pošto je Francuska povukla raniju ekstradiciju, nisu mogli biti izvedeni pred sud zbog optužnice „pisane pretnje smrću“. To je rezultiralo sa godinu dana manje zatvora od Boelarda. Vreme koje su proveli u Francuskoj i vreme provedeno u kućnom pritvoru oduzeto im je od zatvorske kazne.

Frans Majer je podvrgnut psihijatrijskom pregledu. Pobegao je iz psihijatrijske bolnice 1. januara 1985. godine. Bez njegovog prisustva osuđen je na 12 godina zatvora kasnije te godine. Godine 1994. pronašao ga je kriminalistički reporter Piter R. de Vris u Paragvaju. Majer je ovde osnovao porodicu. Godine 1998. uhapšen je u Paragvaju i 4 godine kasnije izručen Holandiji. Nakon puštanja na slobodu 2005. vratio se u Paragvaj.

Dok su otmičari bili u bekstvu, iz buradi koje su zakopali u šumi izvukli su 15 miliona holandskih guldena. Po tri miliona po osobi. Oko nedelju dana kasnije, policija je pronašla zakopana burad i ostatak od 35 miliona guldena. Tokom potrage za otmičarima, pretresa kuće i hapšenja, policija je konfiskovala 7 miliona guldena. Osam miliona nikada nije pronađeno.

Otmičari su rekli policiji da je Frans Majer spalio novac na plaži. Međutim, bilo je izveštaja da je Tomas van der Bajl (koji je ubijen 2006. godine) zakopao 7 miliona u šumi u Parizu. Prema Van der Bajlu, ovi milioni su iskorišćeni za kupovinu stambenih zgrada u Zandamu i bordela u Alkmaru. Šta se zaista dogodilo sa novcem ostaje nejasno.

Gospodin Hajneken, koji je imao 60 godina, i njegov vozač, Ab Doderer, 57, nosili su pidžame kada su spaseni. Dobili su čistu odeću i odvedeni u Hajnekenovu vilu u Nordvijku, oko 32 kilometra odavde.

Spasavanje je okončalo 21 dan zabrinutosti za holandskog pivara, jednog od najbogatijih ljudi u Evropi, i njegovog vozača.

Gospodin Hajneken je bio ključan u izgradnji porodičnog biznisa koji je osnovao njegov deda u jednog od najvećih svetskih izvoznika piva. Pivo, u zelenim bocama, čini oko 40 procenata piva koje uvoze Sjedinjene Države.

Pivo se prodavalo u ograničenim količinama u Sjedinjenim Državama pre Drugog svetskog rata, ali prodaja nije počela da raste sve dok gospodin Hajneken, tada mladić koji je tek počinjao porodični posao, nije otišao u Njujork posle rata i prošetao ulicama Menhetna pokazujući uzorke svog proizvoda barmenima.

Godine 1960, Hajneken je dostigao prekretnicu prodavši milion gajbi u Sjedinjenim Državama.

Gospodin Hajneken je bio oženjen Lusil Kamins, ćerkom porodice proizvođača viskija u Kentakiju.

Par je posedoao kuće u Parizu, Kap d’Antibu i Sent Moricu i imao veliku umetničku kolekciju, uključujući mnoga Pikasova dela. Oni su prijatelji holandske kraljevske porodice.

Bogatstvo gospodina Hajnekena procenjuje se na 500 miliona dolara, od čega je većina u akcijama Hajneken NV, holding kompanije koja uključuje Hajneken i Amstel Birs.

Fredi Hajneken je bio prepun ideja, uključujući i onu o izgradnji podzemnog železničkog sistema ispod amsterdamskih kanala. Međutim, njegov entuzijazam ga je izneverio kada je došao na ideju kvadratne „Svetske boce“, za koju je tvrdio da bi se zatim mogla koristiti kao cigla za rešavanje problema zagađenja životne sredine i nedostatka stanova u zemljama u razvoju.

Kulturizovan čovek, zainteresovan za muziku, film i arhitekturu, stekao je i reputaciju bonvivana, sa sklonošću ka privatnim avionima i brzim automobilima. Međutim, nakon otmice 1983. godine, ohrabren je da se drži po strani. 

Hajneken je nakon otmice postao neka vrsta pustinjaka. Često su ga pitali da li planira da napiše autobiografiju u kojoj će detaljno opisati priču o svom životu; on bi odgovarao da bi takav projekat razmotrio tek kada počne da doživljava neželjenu pažnju poverilaca – njegov način da kaže „nikad“.

Godine 1996, holandska spisateljica Barbara Smit pokušala je da obavi posao za njega, objavivši knjigu pod nazivom Hajneken, život u pivari. Devet meseci je proučavala istoriju njegovog carstva, a sa samim Hajnekenom se prvi put srela u septembru 1994. godine.

„Kako se stvari ispostavile“, prisetila se, „upoznavanje je bilo zaista veoma hladno. Fredi je stajao u grupi stranih medijskih dopisnika na recepciji zatvorene pivare Hajneken na Štadshauderskadeu u Amsterdamu kada me je pozdravio svojim otvorenim, despotskim stilom: ‘Srešćemo se ponovo na sudu’, promrmljao je.

„Ono što se dogodilo sledećeg trenutka bilo je karakteristično za Fredija. Odmah sam bila pozvana ‘na čaj’ u Pentagon, njegovu privatnu kancelariju na Veteringplantsenu. Sledećeg jutra, telefonom, rekao je da će mi sipati malo droge u šolju za čaj, a zatim me svući;“ ali kada sam stigla na zakazani dan, ponosno me je proveo po zgradi.“

Tokom ove ture, Hajneken je odveo gospođicu Smit u spavaću sobu u zadnjem delu svoje kancelarije, koja se mogla pohvaliti krevetom sa baldahinom, đakuzijem u obliku deteline i slikom na zidu gole žene koja miluje mačku – slika je nosila grub naslov, Žena sa dve pičke.

Pisac se sastao sa Hajnekenom pet puta, a susreti su trajali i do četiri sata. „Ponekad je očigledno pokušavao da me impresionira“, primetila je, „vodeći u mom prisustvu, na primer, potpuno neformalan telefonski razgovor sa kraljicom Beatriks na njegov rođendan.“

Gospođica Smit je rekla da je Hajniken je često bio šarmantan, čak i od pomoći – ali kada je insistirala da će njena knjiga biti njena i da on neće učestvovati u konačnom procesu uređivanja, „Fredi je postao zao“. Zaključila je da to pokazuje „najmračniji deo karaktera Fredija Hajnekena – uznemirujući simptom zloupotrebe moći“.

Na kraju krajeva, Hajnekenovo javno protivljenje knjizi gospođice Smit dovelo je do toga da brojni važni izvori odbiju da sarađuju sa njom. Neki su otišli ​​​​toliko daleko da su Smit rekli: „Fredi će te slomiti.“

Fredija Hajnekena su preživele supruga Marta Lusil (rođena Kamins) i ćerka Šarlin, koja je preuzela porodični udeo.