„Glavno u ovom životu je pronaći svoje ljude i smiriti se.“ Što duže živim, sve sam sigurnija u ispravnost i iskrenost ove misli.
Nema vremena da se trudimo da se svima dopadnemo, da nikoga ne razočaramo, niti da ispunimo očekivanja svakoga. U svemu tome zapravo nema smisla. Nema smisla čekati na nečiju uzvraćenu pažnju kada vidiš samo leđa. Nema smisla pokušavati da preoblikujemo odrasle ljude prema sopstvenoj slici voljenih, u koju se oni ne uklapaju, kao što nema smisla ni sam postati nečiji „pedagoški eksperiment“.
Nema vremena da veruješ kako neko ko ti je već jednom zgazio dušu, neće poželeti da to ponovi… ili da će makar promeniti ponašanje. Nema vremena da čekaš priznanja od onih koji njima manipulišu. Nema smisla mistifikovati dolazak „spasilaca“ koji će se pojaviti i povesti te u srećan život.
Ali ima smisla prihvatiti ljude onakvima kakvi jesu, zadržavajući pravo da im se približimo ili udaljimo. Ima smisla ne proglašavati neprijateljima sve one koji nisu na istoj talasnoj dužini s nama, već naučite kako da funkcionišemo sa razlikama – ili jednostavno otići ako to nije moguće. Ima smisla biti iskren, kako ne bismo nikoga obmanjivali izmišljenim slikama o sebi, i da se ni sami ne zavaravamo tuđim maskama. Ima smisla ne odgovarati nikome za svoje izbore. Ima smisla nikada ne prebacivati odgovornost za svoje odluke na druge, kako se kasnije ne bismo učvrstili u ulozi zavisne žrtve.
Pronaći svoje ljude nije samo stvar potrage, prijatelji moji… To je i sposobnost da budete „svoji“ s nekim s kim gradite mostove, a ne zidove.
Retko se dešava da vam ništa nije potrebno. Ali, istinski bliski ljudi mogu stvoriti onaj svet pred kojim postaje nemoćno sve ono što spolja pokušava da ga uništi.
