Dok je čekala Helenu da se vrati prišla je prozoru koji je bio otvoren i uživala u mirisima koji su dolazili spolja. Odjednom primeti mladog muškarca kako brzim koracima prilazi kući. Hana je sa interesovanjem posmatrala snažnog čoveka oštrih crnih očiju i kože preplanule od sunca i vetra.
Bio je visok i imao je divnu figuru muškarca širokih ramena, snažnog vrata i lepog potiljka koji se završavao malo dužom crnom kosom. Tamna kosa i preplanuo ten još više je naglašavo kontrast sa belom majicom i krem kratkim pantalonama. Kada je videla da će on da uđe u kuću brzo se sklonila od prozora i sela u najbližu fotelju. Ljutila se na sebe što nije proverila svoj izgled na jednom od ogledala u holu, ali sada je bilo kasno za bilo šta.
Oštro kao što je koračao stazom, ušao je u kuću. Čula ga je gde nešto ostavlja u holu i onda se odjednom pojavio na vratima salona.
-Bio sam siguran da sam video nekoga na prozoru. Šta Vi radite ovde? – upita on bez imalo ljubaznosti, skoro ne pogledavši Hanu.
-Dobro jutro, gospodine – promuca Hana. – Ja čekam Helenu, otišla je po sok.
-Helenu! Šta ste Vi, pomoć u kući? Helena Vas je zaposlila?
-Ne. U stvari, da – sva zbunjena imajući osećaj da su joj i uši pocrvenele zapetljavala se.
-Da ili ne? Zatičem nepoznato dete u kući i hoću da znam šta se dešava – Hana nije mogla da veruje koliko je čovek grub i nevaspitan.
-Gospodine, nisam dete i nemojte da vičete na mene. Ja ne znam ko ste Vi i ne moram ništa da Vam objašnjavam – trudeći se da bude mirna, odgovori mu. – Mislim da ću samo vlasniku ove kuće odgovoriti na pitanje šta radim ovde.
Po prvi put Viktor je pogleda. Izgledala mu je uplašeno kao dete ali ipak nešto u njenom glasu je govorilo da ona to nije.
