Leon Bernard je, probuđen zveketom posuđa koji je dopirao iz kuhinje, polako otvorio oči i napregao sluh. U prvom trenutku je pomislio da je nešto sanjao. Jer, ni prethodne večeri, kao ni tokom protekla dva meseca, nikoga nije doveo u stan, ni sa kim nije proveo noć.
Jutarnja tišina je predstavljala jedan od razloga, zbog kojih se odricao seksualnih zadovoljstava. Njih je, na neki način, bio prezasičen. Tišina je predstavljala ono, što mu je nedostajalo, ono, u čemu je želeo da uživa.
A sada ju je neko narušavao, toga je postao potpuno svestan kada je iz kuhinje doprlo zujanje aparata za kafu. Sasvim se razbudio i naterao sebe da se priseti svih detalja sinoćnog provoda.
Veče je proveo u klubu, čiji je vlasnik bio njegov prijatelj. Popio je nekoliko piča, tek toliko da se oraspoloži, ali nije bio toliko pijan da ne bi znao šta radi, šta se dešavalo oko njega. Kao i obično, u društvu u kome se nalazio je bilo nekoliko žena, ipak, nijedna mu se nije dopala, nijednu nije poželeo da povede sa sobom.
Istina, jedna rasna brineta mu je sedela na krilu, i pozivala ga je da se negde osame, ali ju je on ljubazno odbio. Toga se dobro sečao. Krenula je za njim, kada je najavio da odlazi iz kluba, i malo su se ljubili na parkingu. To je bilo sve. Nakon toga je brineta ušla u svoj kabriolet i odvezla se, ne skrivajući da je razočarana, čak i povredena. On je došao u svoj stan, bacio se na prazan krevet i uživao u njegovoj prostranosti.
Kako je, u odnosu na sve to, bilo moguće da mu je neko tumarao po kuhinji?
