“Porodica se ne bira” je rečenica koja se često ponavlja, međutim šta ako neko ko ti nije u direktnom srodstvu postane osoba koju bi stavio ispred svog roda rođenog? Često se svekrve i snaje ne slažu, ali Jadranka je dokaz da kada si čovek i imaš srce staćeš na pravu stranu. Snaja može biti važnija od sina ako ima svekrvu kao što je Jadranka. Njenu ispovest prenosimo u celosti:
“Lela, molim te… samo pola sata. Znam da si ljuta na Ivana, ali ja sam i dalje njihova baka.” Moj glas je drhtao dok sam stajala pred vratima njenog stana, osećajući se kao prosjak pred vlastitom porodicom. Lela me gledala kroz špijunku, a onda je tiho otvorila vrata. U njenim očima nije bilo mržnje, samo umor i tuga.
“Jadranka, nije stvar u tebi. Ali znaš šta mi je Ivan uradio. Deca su još uvek zbunjena. Ne želim da misle kako je sve normalno, kad nije.”
Foto: Shutterstock
Nisam znala šta reći. Moj sin, moj ponos, sve što sam godinama gradila kao majka – sve je to palo u vodu jednim njegovim postupkom. Ivan je ostavio Lellu zbog njene prijateljice iz detinjstva, Mirele. Svi smo znali Mirelu: uvek nasmijana, uvek spremna pomoći, ali očito i spremna uzeti tuđe.
“Znam, Lela. I ja sam ljuta na njega. Ne mogu ti opisati koliko me boli što je sve ovo napravio. Ali deca… Oni nisu kriva. Ja nisam kriva. Molim te, pusti me da ih vidim.”
Lejla je duboko uzdahnula i pustila me unutra. Dvoje mojih unuka, Ena i Aca, sedeli su na podu i slagali puzle. Kad su me ugledali, potrčali su mi u zagrljaj. Suze su mi navrle na oči.
“Bako! Hoćeš li ostati s nama?” Ena me pitala, a Aca me povukao za ruku prema svojoj sobi.
“Hoću, dušo. Samo malo.” Pogledala sam Lejlu preko dečjih glava. Njeno lice bilo je tvrdo kao kamen.
Foto: Shutterstock
Nakon što su deca otišla u sobu, sela sam s Lejlom za kuhinjski sto. “Znaš… Kad sam bila mlada, mislila sam da će mi sin biti najbolji čovek na svetu. Da će biti bolji od svog oca. Ali…” Glas mi je zadrhtao.
Lela je ćutala, gledala kroz prozor u kišu koja je lagano padala po krovovima.
“Jadranka, ja sam Ivana volela više nego sebe. Ali on nikad nije znao ceniti ni mene ni decu. Znaš li koliko puta sam ga molila da dođe ranije kući? Koliko puta sam plakala zbog njega? A onda… onda mi je rekao da voli Mirelu. Da ga ona razume bolje nego ja.”
Osetila sam stid zbog sina kojeg sam odgojila. “Znam da ti to ništa ne znači sada, ali žao mi je zbog svega. Ne znam gde sam pogrešila s njim…”
Lela me pogledala prvi put tog dana s toplinom u očima. “Nisi ti kriva, Jadranka. Ivan je uvek bio svojeglav. Ti si bila dobra majka i dobra baka. Zato ti i dopuštam da vidiš decu.”
Te reči su mi bile kao melem na ranu.
Nakon tog dana, život mi se promenio. Ivan se preselio kod Mirele i retko se javljao. Ponekad bi nazvao decu, ali više iz osećaja dužnosti nego iz ljubavi. Ja sam ostala sama u našem starom stanu, okružena uspomenama na bolja vremena.
Foto: Shuterstock
Moje prijateljice su mi govorile: “Idi na more! Pronađi nekog! Život nije gotov!” Ali meni ništa nije imalo smisla bez Ene i Ace.
Jednog dana, dok sam sedela sama uz prozor i gledala kako sneg prekriva grad, zazvonio mi je telefon.
“Mama?” Ivanov glas bio je tih i nesiguran.
“Šta je sad?” upitala sam hladno.
“Mirela… Mirela me ostavila. Kaže da ne može više ovako. Da joj fali sloboda… Mama, pogriješio sam.” Počeo je plakati kao dete.
Osetila sam sažaljenje prema njemu, ali i bes. “Ivane, nisi dete više! Uništio si svoju porodicu zbog hira! Šta sad očekuješ od mene? Da te tešim? Da ti kažem da će sve biti dobro?”
S druge strane slušalice čuo se samo njegov jecaj.
Nakon tog razgovora nisam mogla spavati celu noć. Mislila sam o Leli – kako je ona pronašla snagu da nastavi dalje bez njega? Kako je uspela biti tako dostojanstvena?
Foto: fizkes/Shutterstock
Sledeći put kad sam došla kod Lele po decu, ona mi je otvorila vrata s osmehom koji dugo nisam videla na njenom licu.
“Jadranka, dobila sam posao u školi! Napokon mogu sama plaćati stanarinu!”
Zagrlila sam je iskreno, kao vlastitu kćerku.
“Ponosna sam na tebe, Lela. Zaslužuješ sve najbolje.” U tom trenutku shvatila sam da se moj život ne vrti više oko Ivana i njegovih grešaka, nego oko ljudi koji su ostali uz mene – Lele i dece.
Ivan se vratio u grad nekoliko meseci kasnije, slomljen i izgubljen. Pokušavao se iskupiti deci, ali Ena mu nije htela ni prići.
Jedne večeri sedeo je sa mnom u kuhinji i pitao: “Mama, misliš li da će mi ikad oprostiti?”
Pogledala sam ga ravno u oči: “To moraš njih pitati, sine. Oproštaj se ne traži rečima nego delima.”
Sada, kad gledam unuke kako rastu uz snažnu majku i baku koja ih voli više od svega, pitam se – gde smo to kao društvo pogrešili? Zašto muškarci tako lako odustaju od svojih porodica? I može li se ikada potpuno oprostiti onome ko nas je najviše povredio?
Stil / životne priče
