Jelena je sipala mleko u šerpu i stavila ga na šporet. Voda je vrila u kuvalu, u rerni se pekla pita. Vrata su se zalupila u hodniku – Lena je tražila svoj ranac, a Viktor nije mogao da pronađe svoju svesku za matematiku.
„Mama, gde su mi ključevi?“, viknula je ćerka iz hodnika.
„Na polici pored ogledala“, odgovorila je Jelena, istovremeno proveravajući pitu i sekući hleb za doručak.
Ognjen je izašao iz spavaće sobe, zakopčavajući jaknu. Brzo je sipao sebi kafu, ne gledajući u ženu.
„Zakasniću danas“, rekao je kratko. „Sastanak će se otegnuti.“
Jelena je klimnula glavom, iako je nešto peckalo unutra. Ranije joj je muž uvek objašnjavao gde i sa kim kasni. Sada je jednostavno konstatovao činjenicu.
„Viktore, doručak je gotov!“, doviknula je sinu.
Dvanaestogodišnji dečak je upao u kuhinju sa raščupanom kosom i gurnuo svesku koju je pronašao u torbu.
„Neću jesti, kasnim“, rekao je, uzimajući sendvič.
„Barem popij malo čaja“, zamolila je mama.
Ognjen je dovršio kafu, poljubio ženu u obraz – tako poznat, mehanički poljubac – i krenuo ka izlazu. Lena je mahnula rukom, otrčavši na fakultet. Viktor je požurio u školu.
Jelena je ostala sama. Tišina je visila u stanu, samo je sat na zidu otkucavao. Spremila je sto, oprala sudove, pogledala uvele ljubičice na prozorskoj dasci.
Treba ih ponovo zasaditi, potpuno su se osušile. Ali kada? Nikad nema vremena.
Jelena je imala toliko obaveza u toku dana da se osećala kao hrčak koji trči u krug Foto: Margarita Davchenko / Panthermedia / Profimedia
Oko osam sati uveče, Jelena je sedela u klinici i popunjavala kartice pacijenata, kada je zazvonio telefon. Valja.
„Jelena, gde si?“ začuo se zabrinut glas njene dobre prijateljice.
– Na poslu. Šta se desilo?
– Možemo li se naći da razgovaramo? Važno je.
Pola sata kasnije srele su se na ulazu njihove zgrade. Vanja je nervozno preturala po tašni, ne znajući kako da počne.
– Jelena, ne znam da li se isplati… Ali ti si mi prijateljica, i ne mogu da ćutim.
„Samo reci mi“, Jelena je osetila kako joj se utroba steže.
— Sinoć sam video Ognjena u jednom kafiću. Sa ženom. Mladom, oko trideset godina. Držali su se za ruke, ljubili se…
Jelena je zaćutala. Činilo se kao da Vanjine reči nisu dopirale do njene svesti.
– Jesi li siguran da je to bio on?
– Jelena, kao da tebe sada gledam… U svakom slučaju, čuvaj se, moj posao je da kažem istinu… – Vanja je zagrlila prijateljicu i nežno rekla. – Ako se nešto desi, znaš gde da me nađeš.
Vanja je uvek bila tu za nju Foto: Shutterstock
Jelena je otišla do svoje kuće kao u snu. Ognjen još nije stigao. Lena je radila domaći, Viktor je gledao crtane filmove. Sve je bilo kao i obično, ali nešto se zauvek promenilo.
U pola jedanaest muž se vratio. Mračan i razdražen.
„Hoćeš li večerati?“ upitala ga je Jelena.
– Nemam volje. Već sam jeo.
Gde si jeo? S kim? – vrtelo joj se po glavi, ali nije smela da pita.
„Kakva je ovo pita? Malo je bljutava“, promrmlja Ognjen nakon što je u hodu uzeo pitu sa šanka.
— Kao i uvek, kuvam…
– Uvek sve upropastiš. I uopšte, zašto je kuća u neredu? Leno, skini te knjige sa kauča!
Ćerka je iznenađeno podigla pogled. Obično njen otac nije obraćao pažnju na takve sitnice.
– Tata, pišem seminarski rad…
– Baš me briga! Umoran sam od ovog haosa!
Ognjenu je sve smetalo, stalno je bio nervozan Foto: Shutterstock
Jelena je videla kako Lena krišom gleda očev telefon, koji je ostavio na stolu. Ćerkino lice se promenilo, oči su joj se raširile. Brzo je vratila telefon na mesto.
Jelena se jasno seća perioda njihve velike ljubavi, sreće, braka, dece… A onda se negde sve promenilo. On je stalno bio nervozan, ljut, u žurbi…
„Verovatno je umoran“, mislila je Jelena. „Nije lako izdržavati porodicu.“
Ali iz nekog razloga, sa svakom godinom koja je prolazila, postajalo je sve teže i teže. Ognjen je pronalazio mane u sitnicama, kritikovao njen izgled i stalno je bio nečim nezadovoljan. A ona je trpela, misleći da je ovo još jedna faza u njihovim porodičnim odnosima.
Možda stvarno radim nešto pogrešno? Možda bi trebalo više da se potrudim?
Sada se Jelena pogledala u ogledalo i videla umornu ženu od četrdeset četiri godine. Sedi koren kose, bore oko očiju, opušteni uglovi usana. Kada sam postala ovakva? Gde je ta devojka koja je sanjala da uči decu i verovala u ljubav?
Jelena nije mogla da prepozna sebe Foto: Shutterstock
Sledećeg dana, dok je pakovala odeću za pranje, Jelena je u Ognjenovom džepu jakne pronašla izgužvanu vizitkartu restorana. Na poleđini je nečija ruka napisala: „Kaća, 19:00, čekam.“
Srce mi je potonulo. Dakle, Vanja je bila u pravu.
Uveče je pokušala da razgovara sa mužem:
– Ognjene, moramo da razgovaramo. Osećam kao da nešto nije u redu između nas…
– Šta opet? – Nije čak ni skidao pogled sa televizora.
– Postali smo stranci. Stalno si ljut, nezadovoljan…
– I stalno kukaš! Muka mi je od toga! – Ognjen je naglo ustao. – Zašto mi preturaš po telefonu?
– Nisam gledala tvoj telefon! Samo hoću da pričamo o nama, da vidimo da li je sve ok…
– Sve je u redu kad me ne gnjaviš!
Ognjen je uvek bio spreman za svađu Foto: Shutterstock
Zalupio je vratima i otišao. Jelena je ostala u kuhinji, drhtavim rukama čisteći sto. Zašto je uvek moja krivica? Koliko dugo još mogu ovo da trpim?
Naredne nedelje su se mučno vukle. Ognjen je počeo da dolazi sve kasnije i kasnije, ponekad blago pijan. Jednom, javljajući se na telefon, rekao je: „Da, Kaća, uskoro stižem“, i tek tada se šokirao, videvši pogled svoje žene.
„To je… koleginica s posla“, promrmljao je.
Jelena nije odgovorila. Samo je klimnula glavom i okrenula se.
Dvadeset dve godine braka. Dvoje dece. Hoće li sve propasti zbog neke Kaće?
Lena je počela češće da grli majku, kao da oseća njen bol. Viktor je postao anksiozan i počeo je gore da uči. A Jelena je sve trpela, nadajući se da će proći.
U četvrtak je privatnoj klinici u kojoj je radila došlo do neke greške sa protivpožarnim aparatom koji se stalno uključivao. I zbog toga jer su majstori morali da reše problem, vlasnici su zatvorili kliniku i sve radnike poslali ranije kući. Jelena je bila srećna – dugo nije bila tako rano kod kuće. Možda će skuvati nešto posebno za večeru, a ona i Ognjen će napokon lepo da razgovaraju na miru…
Pela se uz stepenice sa kesama namirnica kada je čula smeh iza vrata. Ženski smeh. Ne Lenin – ćerka bila je na predavanjima. Taj smeh joj je bio nepoznat.
Kad je ušla u stan čula je ženski glas koji govori:
— …kako udoban stan… A gde ti je žena?
– Na poslu do kasno. Ne brini.
Jelena je znala da nešto nije uredu Foto: Shutterstock
Jelena je napravila korak ka kuhinji i zamrzla se na vratima. Za stolom su sedeli Ognjen i mlada žena od oko trideset godina. Svetla kosa, svetla šminka, prelepa haljina. Ognjen ju je držao za ruku.
„Kaća, ti si tako…“ počeo je i ugledao svoju ženu.
Vreme je stalo.
Kaća se okrenula i lice joj je pobelelo.
„O, Bože moj…“, šapnula je.
U tom trenutku su se zalupila ulazna vrata. Bila je to Lena.
„Mama, završila sam ranije…“, ćerka je naglo zaćutala kada je ušla u sobu.
„Tata?“ upitala je zbunjeno.
Ognjen je pustio Kaćinu ruku i ustao.
– Lena… nije to što misliš…
„Šta je ovo?“ Prvi put posle dugo vremena, Jelenin glas je zvučao čvrsto.
„Ja… nisam znala da živite zajedno…“ rekla je Kaća hvatajući tašnu.
– Nisi znala? – Jelena ju je pogledala mirno, bez ljutnje. – A zar nisi videla prsten na njegovoj ruci? Fotografije njegove porodice?
„Jelena, prestani da praviš scenu“, umešao se Ognjen ljutito. „Samo je…“
– Šta? – prekide ga Jelena. – Šta je ovo? Kako te nije sramota? U mojoj kući, pred decom…
„Mama…“ Lena je prišla majci i uhvatila je za ruku.
Ognjen pogleda ženu, ćerku, Kaću.
„Sam sam kriv – umoran sam od svega ovoga!“, izleteo je grubo.
“Ti si umoran od svega?! Od čega, majke ti? Poludeo si od dobrog! Tačno si postao besan! Imao si ženu koja te voli, zdravu i pametnu decu, a ti si tražio hleba preko pogače… Kako te samo nije sramota,” rekla je Jelena ledenim glasom.
“Spakuj stvari i idi.”
Preko noći se pretvorila u lavicu Foto: Shutterstock
– Čuo si. Spakuj svoje stvari. Danas.
Kaća je skočila sa svog mesta.
„Idem… Izvini…“ promrmljala je i istrčala iz kuhinje.
Ognjen je zbunjeno pogledao svoju ženu.
– Jesi li luda? Ovo je i moj stan!
„Bio je tvoj“, mirno je odgovorila Jelena. “Imao si i ženu, a sada je više nemaš. Stan je bio tvoj dok nisi odlučio da u njega dovedeš drugu ženu. Sada kreni. Tornjaj se odavde.“
„Mama…“, ćerka je čvrsto zagrlila majku.
Sat vremena kasnije, Ognjen je spakovao dve torbe stvari. Sve to vreme je pokušavao da ubedi Jelenu, govoreći da preteruje, da se sve može popraviti. Ali u njenim očima je bila takva odlučnost kakvu nije video za sve godine njihovog braka.
Kada su se vrata zatvorila za njim, Jelena je pala u stolicu i počela da plače. Ne tiho, već glasno, kao što deca plaču.
Lena ju je grlila, Vitkor je stajao pored nje. Jelena se nikad jače nije osećala u životu. Bila je sigurna da je uradila pravu stvar. Život je zahtevao borca, a ona je to bila – napokon.
