Čitava Moskva je bila u previranju: mlada ćerka sovjetskog ambasadora pronađena je na stepenicama mosta Boljšoj kameni. Veliki otadžbinski rat je besneo, pa su odmah počele da kruže glasine o nemačkoj sabotaži. Sve je izgledalo previše čudno… Tada je devojčicin otac Konstantin Umanski naredio da se tajna o tome šta se dogodilo pažljivo čuva.
„Molim vas da ne kažete svojoj ženi istinu o našoj ćerki“, rekao je poznanicima i prijateljima. I on sam je imao još samo osamnaest meseci života.
Najlepša devojčica u školi
Elitnu moskovsku školu broj 175 pohađala su deca partijskog rukovodstva. Svetlana i Vasilij Staljin, ćerka Vjačeslava Molotova, i deca Bulganjina, Mikojana i Tupoljeva svađali su se ovde tokom odmora. Ovde je učio i nećak Anatolija Lunačarskog, kao i unuke Maksima Gorkog.
Zgrada u Staropimenovskom ulici izgrađena je 1905. godine i prvobitno se zvala „Krejmanova gimnazija“. Elegantna, trospratna, sa kolonadom i polukružnim balkonom… Niko do tada nije mogao ni da nasluti tajne koje je krila.
Ninu, ponosnu lepoticu sivih očiju, svi su obožavali. Dečaci su joj se ulagivali još od osnovne škole. Vano Mikojan i Volođa Šahurin bili su njeni najveći obožavaoci – njih trojica su često viđani kako šetaju zajedno.
„Ko je najlepša devojčica u tvojoj školi?“ pitali su decu polušaljivo.
„Naravno, Nina Umanskaja!“, odgovorile su bez oklevanja.
Ko je bio Ninin otac?
Ninin otac, najmlađi sovjetski ambasador u istoriji, bio je iz Nikolajeva. Sin inženjera, jednog dana je došao u Moskvu i upisao se na univerzitet. Talentovani mladić je odmah izdvojen među ostalim studentima: sa osamnaest godina već je napisao knjigu na nemačkom jeziku „Nova ruska umetnost“. Ovo delo je objavljeno u Nemačkoj, a zatim prevedeno na druge jezike. Zatim je Kostja Umanski pozvan da radi kao novinar u Ruskoj telegrafskoj agenciji. Do 1928. godine već je bio šef kancelarije TASS-a u Parizu. Nina je tamo rođena.
Umanski je bio pravi poliglota — lako je usvajao jezike i tečno je govorio četiri. Organizovao je sastanke sa Staljinom za takve svetske ličnosti kao što su Bernard Šo i Lajon Fojhtvanger. Naravno, svuda je radio kao prevodilac. Kada je imenovan za ambasadora u Sjedinjenim Državama, niko se nije iznenadio.
Flee je pratila Ninu čak i kada se vratila u Moskvu sa roditeljima. Oblačila se drugačije od svih ostalih. Držala se drugačije, rekla je… Privlačila je pažnju! Umanski su, kao i mnogi članovi sovjetske elite, živeli u legendarnoj Kući na nasipu. Odatle se Nina pojavila poslednji put, da razgovara sa Volodjom Šahurinom.
Nina se spremala za novo poglavlje u životu
Zakazao joj je sastanak za 3. jun, na mostu Boljšoj kameni. Školska godina se upravo završila, a Nina je trebalo da započne novu na sasvim drugom mestu: njen otac je imenovan za ambasadora u Meksiku. Let na drugi kraj sveta bio je planiran za sredinu leta, pa su joj roditelji savetovali da se unapred oprosti od svih školskih drugara.
„Zamolio ju je da ne odlazi“, rekao je kasnije jedini svedok sastanka, „a ona se samo nasmejala.“
Naravno, Nina nije mogla da ostane. Niko ne bi dozvolio petnaestogodišnjoj devojci da bude sama u Moskvi, čak i da joj dodele slugu. Umanci nisu imali pojma kakva će se drama odvijati. Ali tog dana, 3. juna, odjeknula su dva glasna, oštra zvuka.
„Šahurin!“, zadihano su uzviknuli oni koji su to čuli. „Šta? Nije moguće!“
Volođa je pripadao istom društvenom krugu kao i Nina, njegova drugarica iz razreda. Sin narodnog komesara vazduhoplovne industrije, „zlatni dečko“ koji je mogao da dođe do apsolutno svega. Uključujući i Valter. Pa ipak, cela stvar je delovala neobično, čudno. „Nemačka sabotaža“, šaputali su iza kulisa.
U ovo je bilo mnogo lakše poverovati — da je neko, koga su poslali Nemci, odlučio da udari u samo srce SSSR-a. Promišljeni plan da se svi naježe i zapitaju: ko je sledeći?
Nina je pronađena kada se ništa nije moglo učiniti da joj se pomogne. Šahurin je odveden u bolnicu, gde su se dva dana bezuspešno borili za njegov život. Nije uspelo.
Onda je Vano Mikojan došao istražitelju, bled i drhtav. Ispostavilo se da je i on bio tamo. Baš tog dana i tog časa. Sve je video, sve je čuo… Bio je jednostavno prestravljen. „Valter“, inače, pripadao je njemu… Njegovo svedočenje je snimljeno — ne, nije bilo nikakve sabotaže.
Međutim, nisu svi verovali Mikojanovom svedočenju. Neki su sumnjali: on je sve izmislio! I upravo se on umešao u aferu dvoje zaljubljenih. On je i sam neprestano gledao Ninu i bio ljubomoran. Ove detalje su razjasnili školski drugovi koji su pozvani na ispitivanje.
Smrt jedine ćerke
Umanski, slomljen tugom — Nina mu je bila jedina ćerka — kategorično je odbio da kaže istinu svojoj ženi. Dobila je drugačiju verziju: devojčica je izgubila svest od sunčanice i udarila glavom. Onda je neko dodao da je vozač nepoznatog automobila izgubio kontrolu… U svakom slučaju, majka je bila zaštićena od istine.
Međutim, kada je istražitelj Lev Vlodzimirski naredio pretres stana Šahurinovih, u Volodjinoj sobi pronađene su cele sveske iz društva „Četvrti rajh“, ispunjene beleškama. Desetine učenika iz škole broj 175 uživale su igrajući ovu političku igru.
Strašan epilog
Ova deca su se pridružila „Četvrtom rajhu“ i potpisala zakletvu krvlju. Izmislili su sebi titule, baš kao i rukovodstvo drugog rajha, Trećeg: Rajhsfirer, Grupenfirer… Planovi su, prema zapisima, uključivali uspostavljanje štaba iza Urala, a zatim trijumfalan ulazak u Moskvu sa ciljem preuzimanja vlasti tamo. I to posle Staljingradske bitke! Tokom opsade Lenjingrada!
Slučaj je odmah klasifikovan, iako se o njemu i dalje pričalo. „Četvrti rajh“ je obuhvatao Serga i Vana Mikojana, sina zeta Josifa Staljina, Leonida Redensa, sina Rafaila Hmeljnickog, kao i Pjotra Bakuleva (sina akademika), Feliksa Kirpičnikova (sina general-majora), Armanda Hamera i desetine drugih. Hapšenja su počela istog juna 1943. Da li se Nina pridružila ovoj organizaciji? Niko nije znao sa sigurnošću. Ali tvrdili su da devojke nisu bile upoznate sa tajnom…
„Bila je to samo igra!“, jecala su „deca“ tokom ispitivanja.
Visoko rangirani roditelji počeli su svim snagama da se zalažu za svoje sinove. Od 28 uhapšenih, trojica su odmah puštena. A u decembru 1943. godine, na Specijalnoj konferenciji NKVD-a SSSR-a, Mikojan, Leonid Barabanov, Hamer, pomenuti Redens, Bakulev, Hmeljnicki i Kirpičnikov osuđeni su na godinu dana progonstva. Poslati su u razne gradove na Uralu i Sibiru, a njihovo progonstvo je sprovedeno uz jemstvo njihovih roditelja.
Šta je bilo sa Nininom porodicom?
Umanski su otišli u Meksiko, kako je ranije bilo odlučeno. Otac je tugovao zbog gubitka ćerke.
„Umanski je obožavao svoju ćerku“, napisao je Ilja Erenburg. „Njegov porodični život je počivao isključivo na njoj… A onda se, neočekivano, odvijala drama…“
Sovjetski ambasador u Meksiku se 25. januara 1945. godine ukrcao u avion sa suprugom. Nebo je bilo vedro, bez ijednog oblačka. Avion je poleteo, ali pre nego što je dostigao visinu, iznenada se zapalio. Roditelji su se ponovo sreli sa svojom voljenom Ninom istog dana.
Izveštaj sovjetske štampe bio je kratak. I opet, mnoštvo pitanja. Avion je bio temeljno pregledan pre poletanja, ali šta se desilo? I nije bilo odgovora.
