Kada je začula kucanje o ulazna vrata, Debra Hoper je pomislila kako na tremu stoji neko iz komšiluka, ko je došao da joj se predstavi i poželi joj dobrodošlicu. Od trenutka useljenja u neveliku, prizemnu kuću, nije prošlo ni pet dana, a ona je već upoznala sve stanare iz ulice. Dolazili su sa lepim željama i nadom da će joj se dopasti novo okruženje, a onda bi, kao uzgred, pružali reklamne kartice svojih radnji. Navodili su je na svoje prodavnice, novinarnice, pekare i restorane, obećavali popuste i odložena plaćanja, uglavnom, njihove posete nisu imale komponentu druželjubivosti. Bilo im je stalo da joj se preporuče kao novom potrošaču, kao novom stanovniku Tempe od koga se mogao uzeti novac.
Uprkos tome što su svi ti vlasnici raznih trgovinsko-ugostiteljskih objekata licitirali svojim osmesima i dobrim željama, Debra ih je dočekivala srdačno, pristajući da igra ulogu naivke, koja veruje da su ljudi u osnovi dobronamerni i bez zadnjih namera. Potreba da zarade na njoj poneki dolar, nije je navodila da strogo sudi o svojim novim komšijama. U životu se sretala sa daleko okrutnijim ljudima, i svoj prezir je čuvala za njih.
Odložila je kutiju iz ruku i krenula da otvori vrata, unapred razvlačeći usne u osmeh. Zaista je očekivala da će ga pokloniti nekom novom, nepoznatom licu, koje je držalo u ruci reklamnu karticu sa obaveštenjem o radnom vremenu svog prodajnog objekta.
Ali, ubrzo je otkrila da pred vratima ne stoji nepoznato lice, već, naprotiv, dobro poznato, lice koje joj se toliko duboko urezalo u svest, da ga je neprestano videla pred sobom.
