Obale severa

U malom mestu na severu škotske jutro je bilo vedro, ali je duvao ledeni vetar. Malobrojni prolaznici, zgrčenih i namrštenih lica, dobro umotani, gledali su da što pre završe šta imaju i da se sklone sa ulice. Malo veća gužva bila je u najnižem delu grada, pored mora. Sa pristaništa i tržnice čuli su se glasovi ribara i prodavača i dopirao je jak miris školjki i ribe. Sa trga je upravo krenuo autobus za obližnji grad, pa je trg ostao sasvim prazan.
Mojra Lin, visoka čvrsta pedeset-dvogodišnja žena, uspinjala se što je brže mogla strmom ulicom pored niza mrkih granitnih kućica, vukući pune torbe. Na licu joj je bila nezadovoljna grimasa. Bila je skoro sigurna da nije videla svoju ćerku Karen na trgu.Kada je ušla u kuću, začula je ćerkine korake na spratu. Samo je ljutilo odmahnula glavom i ušla u kuhinju. Uskoro, Karen je hitro sišla niz stepenice i promolila glavu kroz vrata.
– Stigla si! Jesi li se smrzla?
– Nisam, zašto bih? – odgovorila je Mojra tjutito. – Da li ti znaš da je otišao autobus?
– Mama, pa idem sa Peni, u čemu je problem?
– Problem je što na Peni ne možeš da se osloniš. Učila sam te da poštuješ svoje dužnosti. Šta bi bilo da ne dođeš na vreme? Šta bi tvoji šefovi rekli?
Karen je posmatrala majku pogledom punim ljubavi i popustljivosti. Ma koliko majčine reči zvučale dosadno i staromodno, Karen se potpuno slagala sa njima. I uvek je tako i postupala, pa se majka nepotrebno brinula.
– Videćeš da će sve biti u redu. Danas je oluja u pojačanju, pa će biti uzbuđenja! – nasmejala se Karen.
Karen je radila kao tehničar u jednoj pomorskoj meteorološkoj stanici u blizini luke. lako je bila vrlo sposobna i vredna, nekako se smatralo da za njeno studiranje nema novca i da o tome ne treba ni misliti. Posle smrti oca, vlasnika male ribarnice, majka se nije smirila dok Karen nije našla stalni posao. Njen posao bio je da sakupi sve podatke koji bi u toku noći stigli sa raznih mernih stanica i da ih složi tako da meteorolozi mogu da ih obrađuju.