Bleda i neispavana, pojavila sam se sledećeg jutra u trpezariji.
Tata je već sedeo za stolom. Izmenili smo uobičajene čestitke za Novu godinu, a onda me je otac upitao – Jesi li se lepo zabavljala, Kristina?
-Bilo je fantastično! Nezaboravno! – odgovorila sam i shvatila da je to tačno.
Bio je to doživljaj na granici fantazije. Mada sam se brižljivo okupala tog jutra, imala sam utisak da i dalje na koži osećam pogled Džefrija Karpentera.
Tata se pravio kao da nikad nismo vodili onaj razgovor od prethodne večeri i razgovarao je sa mnom o beznačajnim sitnicama. Prvi put sam shvatila činjenicu da se on rešava neprijatnih stvari tako što izbegava da razmišlja o njima. On okreće leđa rešenju svakog problema, kao da on uopšte ne postoji. Ja sam do tada smatrala da je moj otac bio besprekoran čovek, bez mane i straha, a onda sam shvatila da i on ima slabosti.
To mi, međutim, nije smetalo da ga volim kao pre.
Posle doručka, on se povukao u svoju radnu sobu da bi nastavio rad na svojoj knjizi o biljkama.
Meni je to sasvim odgovaralo, jer sam htela da budem nasamo sa Džefrijem Karpenterom kada bude došao. Odluku sam već bila donela i nameravala sam da prihvatim njegove uslove, prilagođavajući ih, naravno, sopstvenoj koncepciji. Nadala sam se da ću možda uspeti da, ne samo dobijem ček, već i da spasem zamak. Naslućivala sam nekako neodređeno da sam na Karpentera ipak ostavila utisak.
Dok sam čekala njegov dolazak, nisam mogla mirno da sedim, već sam tumarala po prizemlju. Ulazila sam čak i u takozvane društvene prostorije zamka, koje već odavno nisu bile u upotrebi. Morala sam da trčim kroz njih, jer je tamo bilo daleko hladnije nego u običnim sobama. Stari kamini su bili van upotrebe već dugo vremena i jedino su prostorije u kojima smo živeli imale savremeni način grejanja.
