Moj tinejdžerski pastork (17 godina, učenik) ima naviku da me “uči” svaki put kad mu nešto ispričam. Čak i kada se radi o stvarima za koje sam prilično siguran da o njima ništa ne zna, ponaša se kao da je neki stručnjak. To je veoma frustrirajuće jer želim da podelim nešto sa njim i vodimo normalan razgovor. Umesto toga, obično to pretvori u priču kako on to već odavno zna i kako zna više od mene, i ceo razgovor izgubi smisao.
Desilo se nekoliko puta da je zaista bio informisan i tada sam imao priliku nešto da naučim. Nažalost, većinu vremena on samo priča napamet — znaš već odakle. Kasnije proverim činjenice i one su potpuno netačne. Ne samo da su izvan konteksta, već su očigledno nasumične pretpostavke na osnovu par ključnih reči.
Išao je čak toliko daleko da svoje “predavanje” završi rečenicama tipa: “Pokušavao sam ti to objasniti pre meseci, neverovatno da to nisi znao.” Sve sa samopouzdanjem, a bez suštine.
Njegova majka i ja u šali kažemo da je on stručnjak kuvar, stolar, zidar, električar, IT majstor, istoričar, filozof, poznavalac pop kulture, poreski savetnik, agent za nekretnine, mehaničar, dreser pasa. Njegovo ‘znanje’ nema granica, i zbog toga je gotovo nemoguće bilo šta ga naučiti.
