Moja snaja treba da rodi sljedeće sedmice, i ovo je moje prvo unuče. Tokom trudnoće sam joj bila od pomoći — nisam bila nametljiva, samo podrška. Obavljala sam sitne poslove, pomagla s pripremom hrane i nisam se miješala u odluke osim ako me nije pitala. Mislila sam da imamo dobar odnos.
Prije nekoliko dana poslala mi je poruku da potvrdi da ću biti uz nju u porođajnoj sali. To me iznenadilo — nikada se nisam složila s tim. Pretpostavila sam da će tamo biti samo ona i moj sin, možda i njena majka.
Ali, očigledno, htjela je da budem tamo. Rekla je da će to biti „posebno“ i da mogu „biti svjedok čudu“. Nekako mi je to djelovalo čudno. Blago sam joj rekla da se ne osjećam ugodno. Da je to tako intiman trenutak i da, iako cijenim gestu, više volim biti vani i podržati je poslije.
Nije to dobro prihvatila. Tretirala me je tišinom, pa se žalila mom sinu, govoreći da sam „hladna“ i da se „odmičem kad joj najviše trebam“.
Onda me je sin nazvao. Bilo mu je jasno neugodno, ali mi je rekao nešto što mi je smrznulo krv u žilama: jedini razlog što je htjela da budem tamo bio je da me iskoristi kao izgovor da ne uključi svoju majku.
Njih su se posvađale, i prisustvo mene tamo joj je olakšalo da kaže: „Žao mi je, nema mjesta.“ Osjećala sam se iskorišteno, kao pijun u porodičnoj svađi u koju nisam imala veze.
Besna, ponovo sam joj poslala poruku i rekla da neću biti u porođajnoj sali. Da, ako joj treba vrijeme, prostor ili druga vrsta podrške, tu sam za nju. Ali neću biti dio porodičnih sukoba koji me se ne tiču.
Sada ona ne govori sa mnom, a moj sin je zaglavljen između nas.
Jesam li pogriješila što sam postavila ovu granicu?
Hvala,
Sally
