Džeremi narednih dana gotovo da nije bio u kancelariji. Regan se zbog toga čudno osećala, imala je utisak da joj nedostaje i svaki put kada bi joj zazvonio telefon ona bi se trzala misleći da je Džeremi sa nekim svojim zahtevom.
Prethodnih dana je više vremena provodila u Džeremijevoj kancelariji nego u svojoj i sada joj je taj prostor izgledao skučeno i prosto ju je gušio.
Tog dana je dva puta pila kafu sa Natalijom, ne bi li bar nekako prekratila vreme koje joj se činilo kao večnost. Pogledala je na sat. Natalija je otišla pre deset minuta iz njene kancelarije, a Regan je imala želju da podigne slušalicu i ponovo je pozove.
Nevoljno je uzela neke papire da ih prekuca, nije joj se radilo, potpuno je izgubila volju.
Regan je očekivala nekakvu reakciju od Džeremija zbog onih poljubaca, ali pošto se čestito nisu ni viđali, nije mogla da prosudi da li su ti poljupci njemu nešto značili i ako jesu, koliko? Plašila se osećanja koja su joj u mahove nadolazila, a radoznalost u vezi sa njegovim osećanjima prema njoj, ju je naprosto izjedala.
Džeremi je pred sam kraj radnog vremena bukvalno uleteo u njenu kancelariju. Osmeh sam od sebe zablistao je na njenim usnama.
-Još uvek si ovde – rekao je sa olakšanjem.
– Naravno, nema još pet sati – pogledala je na svoj ručni sat.
-Pođi sa mnom u kancelariju… -krenuo je ka vratima ne sačekavši je.
Regan je mahinalno ustala sa stolice i krenula za njim. Tek na sredini kancelarije zaustavila se, svesna da je pratila impuls svog srca, želju da bude u njegovoj blizini, ni ne razmišljajući zbog čega je zove.
