Oglasi – Advertisement
Kroz kiseo osmijeh pokušavala sam ostati pristojna dok su se kolege u kancelariji podsmijavale čovjeku koji je sa vanjske strane prao prozore. A onda me je pogledao pravo u oči. Osmjehnuo se kao da nijedan dan nije prošao i podsjetio me na obećanje koje sam deset godina pokušavala zaboraviti.
Oglasi – Advertisement
Prvi put kad sam vidjela Damira, stajao je ispred direktorove kancelarije, prljavih patika i sa onim svojim prepoznatljivim, nakrivljenim osmijehom. Do mature, za mene je žrtvovao sve. Dvanaest godina kasnije, gledala sam kroz prozor sale za sastanke na dvanaestom spratu i ugledala ga ponovo – visio je na sajli, sa brisačem za staklo u ruci. Svi oko mene su mu se smijali. A onda me je pogledao i podsjetio na sve ono što sam godinama potiskivala.
Da je nekada nekome palo na pamet da osamnaestogodišnjoj meni kaže kako ću jednog dana postati jedna od najmlađih vodećih savjetnica u najvećoj konsultantskoj firmi u regiji, vjerovatno bih se samo slatko nasmijala. U to vrijeme, moja budućnost je visila o koncu – ovisila je o ocjenama, stipendijama i tome da budem neprimjetna.
Odrasla sam sa majkom u malom stančiću. Nakon što nas je otac napustio kad sam imala devet godina, radila je dva posla da nas prehrani. Svaka marka nam je bila velika kao kuća. A svaka petica u knjižici još važnija. Fakultet za mene nije bio samo san, bio je jedini izlaz iz bijede. Učila sam dok su drugi izlazili i hodali po utakmicama. Propuštala sam sve zabave jer bi me samo jedan loš semestar mogao koštati stipendije za koju je školski pedagog tvrdio da imam stvarne šanse.
Damir me je stalno zadirkivao zbog toga. „Znaš“, govorio bi dok bi me pratio kući poslije škole, „počinjem vjerovati da su ti te knjige draže od mene.“
Samo bih ga laktom gurnula u rebra i nasmijala se. „Nema šanse.“
„Jutros nisi ni glavu podigla kad sam ti rekao ‘ćao’.“
„Ponavljala sam hemiju, morala sam.“
„Sve mi je jasno“, nasmijao bi se. A onda bi mi lagano provukao prste kroz moje i čitav onaj teret koji sam nosila u grudima jednostavno bi nestao.
Damir je imao taj dar. Svi su smatrali da je iz „pogrešnog dijela grada“. Otac ga je ostavio još dok je bio dijete, a majka mu je po vas cijeli dan čistila po lokalnim motelima, dok bi naveče radila kao konobarica u malom restoranu. Nikada nije nosio novu odjeću. Školski pedagozi s njim nikada nisu pričali o velikim fakultetima. Umjesto toga, predlagali su mu zanate i nagovarali ga da nađe „nešto realno“.
Ali on nikada nije bio ogorčen zbog toga. Radio je poslije škole, pomagao majci da plati račune i opet nalazio vremena da mi donese kafu kad bih ostajala kasno učeći. „Jednog dana ćeš vladati svijetom“, znao bi mi reći. „A ti? Šta ćeš ti?“ pitala bih ga. On bi samo slegnuo ramenima: „Skontaću već nešto.“ Eh, da sam bar tada razumjela koliko su te riječi skrivale.
Zaljubili smo se tiho, bez velikih gestova i skupih izlazaka. Dijelili bismo jedan sok, učili skupa i vraćali se kući držeći se za ruke. Znao je napamet svaki kontrolni zbog kojeg sam brinula, a ja sam znala rođendane svih u njegovoj porodici. Uz njega sam se osjećala sigurno. Kad pogledam unazad, mislim da sam tada bila najsretnija u životu.
Odluka koja je promijenila sve
A onda je došla završna godina srednje škole. Jedna pogrešna odluka srušila je sve. Počelo je kao glupa đačka šala. Nekoliko učenika iz razreda došlo je na ideju da poslije nastave zapale domaće dimne kutije iza školske zgrade. Damir uopšte nije učestvovao u tome, a nisam ni ja. Međutim, jedna od tih napravi zahvatila je hemikalije koje su ostale ostavljene u kabinetu. U roku od nekoliko sekundi, guši dim je pokuljao kroz razbijene prozore. Sirene za uzbunu su se oglasile, a profesori su u panici izvodili djecu napolje. Vatrogasci su stigli prije nego što se požar proširio na ostatak zgrade, ali je kabinet za hemiju bio potpuno uništen.
Istraga je počela odmah. Nadzorne kamere nisu pokrivale taj dio dvorišta, pa su se glasine širile brže od požara. Neko je slagao da me vidio u blizini zgrade. I nije bio sasvim u krivu – Damir i ja jesmo učili nedaleko odatle prije nego što smo krenuli preko dvorišta. Odjednom, našla sam se na ispitivanju kod direktora. Čovjek je izgledao iscrpljeno. „Amra“, rekao je tiho, „ako utvrdimo da si učestvovala u ovome…“ Nije završio rečenicu. Nije ni morao, sve mi je bilo jasno. Izbacivanje iz škole. Gubitak stipendije. Nema fakulteta. Sve za šta se moja majka žrtvovala otišlo bi u nepovrat.
Te večeri sam plakala kao nikada u životu. Damir je sjedio pored mene na haubi svog starog auta. „Biće sve u redu“, govorio mi je. „Ne možeš to znati!“ „Znam.“ „Šta ako pomisle da sam ja uradila?“ „Neće.“ „Ali već sumnjaju na mene!“ Ćutao je. Trebala sam primijetiti način na koji je gledao u prazno, ali sam u panici samo nastavila pričati. „Damire, ne smijem ovo izgubiti.“ „Nećeš.“ „Cijeli život radim za ovo!“ „Znam, dušo.“ „Ako ne dobijem tu stipendiju…“ Stisnuo mi je ruku. „Dobit ćeš je.“ Pogledala sam ga u oči: „Kako mozes biti tako siguran?“ Osmjehnuo se: „Zato što neću dozvoliti da ti se išta desi.“
Sutra ujutro je otišao i priznao sve. Ne meni, nego direktoru. Rekao je da je sam odgovoran i da je šala izmakla kontroli. Odbio je imenovati bilo koga drugog. Kad sam čula, dotrčala sam u kancelariju kao bez glave. „Šta to radiš?!“ povikala sam. Damir me mirno pogledao. „U redu je.“ „Nije u redu!“ Ponovo se osmjehnuo: „Biće.“ „Nisi ti to uradio!“ „Znam.“ „Pa reci im onda!“ Sporo je potresao glavom. „Ako nastave kopati, naći će tvoje otiske u kabinetu.“ „Učila sam tamo!“ „Njih to neće zanimati.“ „Vjerovaće mi!“ „Možda hoće…“, pogledao me pravo u oči, „…a možda i neće.“
Uprostoriji je odjednom ponestalo zraka. „Ne smiješ ovo uraditi.“ „Već sam uradio.“ „Neću ti dozvoliti!“ „Ne pitaš se ti“, glas mu je i dalje bio blag. „Pred tobom je čitav život.“ „I pred tobom je!“ Osmjehnuo se tužno: „Nije kao pred tobom.“ Skroz sam se slomila. „Ja ovo ne želim…“ „Znam.“ „Izvini, molim te…“ „Nemaš se ti meni za šta izvinjavati.“ Dosegao je u džep i izvadio skromni srebreni prsten sa malim plavim kamenom u sredini. „Htio sam ti ovo dati na maturi.“ Suze su mi samo tekle. Uzeo mi je ruku: „Ovo nije zaručnički prsten.“ Kroz plač sam se kratko nasmijala. „Znam da nam je tek osamnaest“, rekao je uz osmijeh. „Ovo je obećanje.“ „Kakvo obećanje?“ „Da ćemo se, bez obzira gdje nas život odvede, ponovo naći.“ Navukao mi ga je na prst. „D plus A.“ Zabuljila sam se u njega. „Šta?“ Nasmijao se: „Naša inicijalna slova.“ A onda me snažno zagrlio.
„Obećaj mi da ideš na fakultet.“ „Ne mogu te ostaviti.“ „Moraš. Volim te.“ „I ja tebe.“
To su bile posljednje mirne riječi koje smo podijelili. Damir je preuzeo svu krivicu. Pošto je već imao osamnaest godina, slučaj je išao kroz odgojne mjere za mlađe punoljetnike zbog okolnosti i čiste prošlosti. Određen mu je boravak u popravnom domu i rad u zajednici, jer su istražitelji zaključili da je požar bio rezultat nemara, a ne namjere. Svi su na njega gledali kao na nekoga ko je upropastio vlastiti život. Niko nije znao da je zapravo spasio moj.
Htjela sam ga posjetiti, ali me njegova majka kroz suze molila da to ne radim. „Neće sebi oprostiti ako odustaneš od svoje budućnosti“, rekla mi je. „Pa šta trebam uraditi, praviti se da se ništa nije desilo?“ Obrisala je oči: „Ne. Postani sve ono što je on vjerovao da možeš biti.“
Mjesec dana kasnije, spakovala sam se i otišla na fakultet. Prsten obećanja nisam skidala s prsta tokom čitavog prvog semestra, tokom svih ispita i svih onih usamljenih noći. A onda, jednog zimskog poslijepodneva, jednostavnio ga nije bilo. Pretražila sam sve – sobu u domu, biblioteku, svaku učionicu… Nestao je. Plakala sam satima. Osjećala sam se kao da sam ponovo izgubila Damira.
Život je morao ići dalje. Došla je diploma, pa postdiplomski studij, pa prvi posao u struci. Uslijedila su unapređenja, naporan rad, aerodromi, sale za sastanke, hoteli, tabele i prezentacije. Negdje usput, postala sam žena kakvu su svi očekivali – samouvjerena, profesionalna i uspješna. Barem je to bilo ono što su drugi vidjeli. Ono što nisu vidjeli bili su trenuci kada bih u tišini razmišljala gdje je Damir završio. Ponekad bih tražila po internetu – ništa. Ponekad bih se provezala kroz naš stari grad – njegova kuća je bila prodata, restoran u kojem mu je majka radila zatvoren. Pričalo se da se odselila, a niko nije znao gdje. Ili mi bar nisu htjeli reći. Na kraju sam prestala pitati. Ne zato što mi nije bilo stalo, nego zato što je svako neodgovoreno pitanje previše boljelo. Deset godina je prošlo, ali krivica nikada nije otišla. Ugnijezdila se u moj život kao pozadinska buka – dovoljno tiha da je ignorišem dok radim, a dovoljno glasna da mi ne da zaspati noću.
Susret na dvanaestom spratu
A onda je došao dan najvažnijeg sastanka u mojoj karijeri. Naša firma se mjesecima borila za ugovor sa ogromnom korporacijom. Niko van uprave nije znao ko je tačno klijent. Glasine su kružile po kancelarijama – jedni su tvrdili da je riječ o stranoj tehnološkoj kompaniji, drugi da se radi o investicionom fondu. Šta god da je bila istina, oko jednog smo se svi slagali: ako prezentacija prođe dobro, slijede unapređenja, a ako ne uspijemo, letjet će otkazi.
Tog jutra sam skoro sat vremena birala sako. Pred ogledalom sam ponavljala svaku rečenicu. Dok sam stigla u našu zgradu u centru grada, želudac mi se već bio svezao u čvor. Sala za sastanke zauzimala je čitav ugao na dvanaestom spratu. Prozori od poda do plafona gledali su na čitav grad. Inače sam uživala u tom pogledu, ali tog jutra ga nisam ni primijetila. Naš regionalni direktor stajao je pored ekrana i prolazio kroz slajdove, dok sam ja sjedila za uglačanim stolom i znojila se u sakou uprkos klimi koja je hladila na najjače. Sveska ispred mene bila je otvorena, ali nisam napisala ni riječi. Svi u prostoriji su bili napeti. Svi osim Faruka. Naš vodeći analitičar uvijek je uspijevao izgledati kao da mu je sve zabavno, čak i na najstresnijim sastancima. Zavalio se u stolici i nešto šapnuo kolegici do sebe, a ona se pokrila rukom da se ne grohoće. Direktor je nastavio sa izlaganjem: „…što nas dovodi do planirane operativne efikasnosti…“
Tada se, sasvim neočekivano, uz prozore prolomio smijeh. Ljudi se više nisu ni trudili da budu tihi. Nekoliko kolega je ustalo i pokazivalo prstom napolje. „Šta je to?“ upitao je neko. Faruk priđe bliže staklu i podrugljivo se nasmija. „E, pogledajte ovo.“ Svi se okrenuše. „Eto šta se desi kad ne učiš školu“, izgovori on sa prezrenjem, gledajući vani. Par ljudi se još glasnije nasmija, a neko doda: „Pa mora neko i prozore prati.“ Smijeh se proširi salom. Prisilila sam se na blag osmijeh. Bilo je lakše to uraditi nego ulaziti u konflikt sa ljudima koji su bili na višim pozicijama od mene.
A onda sam pogledala kroz staklo. Van zgrade, na uskoj visećoj platformi, stajao je radnik. Pažljivo je povlačio brisač preko stakla, a zatim se nakratko zaustavio. Rukavicom je obrisao trag sapunice i podigao pogled. Pravo u mene.
Sve u meni je stalo. Godine su nestale u sekundi, sala za sastanke je izblijedjela, a vlastito srce mi je bubnjalo u ušima. Bio je to on. Damir. Stariji, sa par sitnih bora oko očiju koje su ostavile godine, ali sa onim istim, toplim smeđim očima. Prepoznao me je u momentu. Polako, skoro stidljivo, osmjehnuo se – onim istim blagim osmijehom koji me nekada davno uvjeravao da će sve biti u redu. Suze su mi ispunile oči prije nego što sam uopšte shvatila da plačem.
Damir je umočio prst u bijelu sapunicu na staklu i pažljivo ispisao četiri slova:
„D + A“
Dah mi se presjekao. Nisam vidjela ta slova jedno pored drugog čitavih deset godina. Iza mojih leđa, smijeh se nastavio. Niko nije razumio u šta gleda. Niko nije znao da se rugaju čovjeku koji je žrtvovao svoju budućnost da bih ja danas sjedila u toj prostoriji.
Gurnula sam stolicu tako naglo da je glasno zastrugala po podu. Nekoliko ljudi se okrenulo. Direktor se namrštio: „Amra?“ Jedva da sam ga čula. Sve što sam vidjela bio je Damirov osmijeh koji je polako nestajao dok se platforma počela spuštati. Znala sam – ako mu dozvolim da opet nestane, možda ga više nikada neću naći. Stolica iza mene se prevrnula na pod. „Amra!“ viknuo je direktor ponovo. Glasa mu gotovo nisam ni registrovala, jer je zvuk mog lupanja srca prigušio sve ostalo. Napolju, platforma se polako spuštala. Zadržao je pogled na meni još sekundu prije nego što je potonuo ispod ruba prozora.
Nisam ga smjela opet izgubiti. Ne nakon deset godina nosenja tereta njegove žrtve. Okrenula sam se prema vratima. „Gdje ćeš ti?“ podviknu Faruk. Nisam odgovorila. „Amra!“ podviknu i direktor. „Sjedni dole, sastanak nije završen!“ Zgrabila sam sako sa stolice. „Izvinite.“ „Izvinite?!“ odreza on. „Izavršiš li sad napolje, zaboravi na unapređenje!“
Kratko sam oklijevala, ni djelić sekunde. Prije deset godina, Damir je dao sve ne pitajući koliko će ga to koštati. Najmanje što sam mogla uraditi bilo je da izađem sa jednog običnog sastanka. Prošla sam kroz vrata. Neko je opet viknuo moje ime, a neko drugi promrmljao: „Ova je skroz skrenula.“ Možda i jesam. Lift je djelovao nepodnošljivo sporo. Bez razmišljanja sam skrenula prema požarnim stepenicama. Gurnula sam teška metalna vrata i potrčala nabolje. Do trećeg sprata noge su me već pekle. Do šestog sam ostala bez daha. Do devetog sam imala osjećaj da će mi štikle puknuti, pa sam ih skinula i nastavila trčati sa njima u ruci. Ljudi koji su išli gore sklanjali su se uz ogradu dok sam jurila pored njih. „Izvinite! Samo da prođem!“
Uletjela sam u hol zgrade, skroz preznojena. Portir me pogledao u čudu: „Gospođo?“ Ignorisala sam ga i izletjela kroz rotirajuća vrata na ulicu. Jarko sunce me udarilo u lice. Panično sam se okretala po trotoaru, očekujući da vidim radni kombi, kante, opremu ili Damira kako pakuje konopce. Umjesto toga, ukopala sam se na mjestu.
Šokantno otkriće
Uz sam trotoar stajala je luksuzna crna limuzina, a pored nje – Damir. Ali više nije nosio plavo radno odijelo. Nije bilo ni opreme, ni radnih rukavica. Popravljao je rukav na besprekorno skrojenom tamnosivom odijelu. Pored njega je stajao stariji čovjek kojeg sam odmah prepoznala – gospodin Husić, vlasnik zgrade u kojoj se nalazila naša firma. Vidjela sam ga samo par puta na nekim proslavama. Smijao se. Damir je podigao pogled kao da me je očekivao, a osmijeh mu se raširio. „Pitao sam se koliko će ti trebati.“
Zabuljila sam se u njega. „Ja… molim?“ Ništa mi nije imalo smisla. Pogled mi je pao na skupocjeni sat na njegovoj ruci, pa na uglačane cipele, pa opet na njegovo lice. „Damire?“ „Lijepo te je vidjeti, Amra.“ Stegnulo mi se u grlu: „Ništa ne razumijem.“ „Znam.“ Pogledala sam između njih dvojice: „Šta je ovo?“ Gospodin Husić zakorači naprijed: „Ostaviću vas dvoje da popričate.“ Prije nego što je ušao u zgradu, nasmiješio se Damiru: „Mislim da imamo naš odgovor.“
Čim je stariji čovjek ušao unutra, okrenula sam se Damiru. „Šta se ovdje događa?“ Tiho se nasmijao: „Pretpostavljao sam da ćeš imati pitanja.“ „Pretpostavljao?!“ Trenutak nismo govorili ništa. A onda su sve emocije koje sam potiskivala čitavu deceniju izbile na površinu. Bez razmišljanja sam napravila onih par koraka i snažno ga zagrlila. Odmah me čvrsto obuhvatio rukama. Poznata toplina srušila je sve zidove koje sam godinama gradila oko sebe.
„Tako mi je žao“, šaputala sam kroz suze. „Tako mi je žao…“ Naslonio je bradu na moju kosu: „Znam.“ „Trebala sam te pronaći.“ „Pokupšavala si.“ „Nisam se dovoljno trudila!“ „Bila si tačno tamo gdje sam se nadao da ćeš biti.“ Odmakla sam se toliko da mu vidim lice. „Osjećaj krivice me nikada nije napustio.“ „Znam.“ „Mrzila sam sebe.“ Pogled mu omekša: „Amra…“ „Dozvolila sam da preuzmeš krivicu na sebe!“ „Nisi ti meni ništa dozvolila.“ „Nisi to morao uraditi.“ „Sam sam tako izabrao.“ „To ti je uništilo budućnost!“ Osmjehnuo se: „Jeste li sigurna?“
Zablinkala sam. „Šta?“ Pokazao je rukom prema klupi u blizini: „Hajdemo malo prošetati.“
Prešli smo preko platoa ispred zgrade. Srce mi se još uvijek nije smirilo. Nakon nekoliko trenutaka, Damir progovori: „U domu nije bilo lako.“ Spustila sam pogled: „Mogu samo zamisliti.“ „Ali nije trajalo zauvijek.“ „Znam.“ „Kad sam izašao, shvatio sam jednu stvar.“ „Koje?“ „Čitav život sam mislio da su drugi već odlučili ko sam ja“, pogledao je preko ulice. „Dijete iz siromašnog kraja. Problematičan lik. Neko od koga se ništa ne očekuje.“ Slušala sam ga bez riječi. „Nakon svega što se desilo, skontao sam da više nemam šta izgubiti.“ „I šta si uradio?“ „Počeo sam raditi.“ „Znam.“ Nasmijao se: „Radio sam sve i svašta. Na građevini, na održavanju zelenila, čistoći, u servisima… Bilo gdje gdje bi mi neko dao šansu.“
Prisjetila sam se radnika na prozoru od prije par minuta. „Znači ti si stvarno…“ „Oprao sam hiljade prozora“, rekao je. „Više nego što mogu izbrojati. Ali me je svaki posao nečemu naučio.“ Naslonio se na klupu. „Počeo sam primjećivati koliko poslovne zgrade uzalud troše energiju.“ Namrštila sam se: „Kako to misliš?“ „Rasvjeta, grijanje, sistemi za vodu… Postojala su jednostavna rješenja koja su firmama mogla uštedjeti ogroman novac.“ Lagano sam se osmjehnula: „Uvijek si primjećivao stvari koje su drugima promicale.“ „Počeo sam čitati, ići na večernja predavanja i štedjeti svaku marku. Na kraju sam osmislio sistem koji je stare poslovne zgrade činio daleko efikasnijim.“
Oči su mi se raširile: „Ti si to izumio?“ „Jesam.“ „I šta je bilo dalje?“ „Lokalni investitor je povjerovao u mene. Pa onda drugi. Firma je rasla.“ Usta su mi se polako otvarala. „Nemoguće…“ Damir se tiho nasmija. „Da. Firma koja je preuzela vašu kompaniju…“ Presjekao mi se dah. „Nije valjda…“ Klimnuo je glavom: „Moja je.“
Gledala sam u njega u potpunom šoku. „Konzorcij za zelenu energiju?!“ „Da.“ „Ti si…“ „Ja sam ga osnovao.“ Smijeh mi je izletio od čistog nevjerice. „Ti se to ne šališ?“ „Ne šalim se.“ Glava mi se vrtjela. „Znači danas…“ „Preuzimanje je zvanično završeno jutros.“ Pogledala sam nazad prema visokoj zgradi. „Ti uopšte nisi trebao prati naše prozore.“ „Nisam.“ „Pa zašto si onda…“
Damir se osmjehnu: „Zato što mi brojevi govore da li je firma profitabilna…“ Zastao je. „…ali mi karakter ljudi govori da li zaslužuju da je vode.“ Namrštila sam se: „Šta ti to znači?“ „Godinama obilazim firme koje kupujemo a da me niko ne prepoznaje.“ „Testirao si nas.“ „Jesam.“ Želudac mi se okrenuo. Sala za sastanke. Komentari. Smijeh. Klimnuo je glavom. Sjetila sam se Farukovog podsmijeha. Lice mi je obuzela vrućina. „Ja sam se nasmijala…“ Damir blago potrese glavom: „Na neke dvije sekunde.“ „Ali ipak jesam!“ „Pokušavala si preživjeti u toj prostoriji.“ „Trebala sam te odbraniti!“ „Pa i jesi.“ „Nisam ništa rekla!“ „Pobegla si sa sastanka“, osmjehnuo se toplo. „Otišla si sa najvažnijeg sastanka u karijeri.“ „Zbog tebe.“ „Ne“, pogledao me u oči, „nego zbog onoga ko si ti.“
Teško sam progutala pljuvačku. „Bila si jedina osoba tamo kojoj je čovjek bio važniji od funkcije i izgleda.“ Zabuljila sam se u njega. „A ostali…“ „Pali su na testu.“
Čisti računi
U tom trenutku, rotirajuća vrata su se ponovo otvorila. Faruk je izletio napolje sa još dvojicom izvršnih direktora iza sebe. „Evo te!“ podviknu Faruk. Pogledao je Damira sa čistom netrpeljivošću. „Napravila si već dovoljno haosa!“ Damir je ostao potpuno miran. Faruk nastavi, i dalje ga ne prepoznajući: „Ne znam ko je ovaj lik, ali zbog tvog ispada sastanak je propao! Gospodin Husić nas čeka unutra, a novi vlasnici samo što nisu stigli!“
Damir polako ustade sa klupe. „Već su stigli.“ Faruk ga pogleda zbunjeno: „Molim?“ Damir zakopča dugme na sakou i iskorači naprijed. Autoritet u njegovom stavu bio je toliki da su se sva trojica nesvjesno povukla korak unazad. „Ja sam novi vlasnik.“ Faruk preblijedi. „Šta… kakva je ovo šala?“
U tom momentu iz zgrade ponovo izađe gospodin Husić, držeći fasciklu u rukama. „Damire, papiri za preuzimanje su spremni. Da li je sve u redu?“ Faruk je gledao čas u gospodina Husića, čas u Damira, dok mu je lice gubilo svaku boju. „Ali… vi ste bili na skeli…“
Damir ga pogleda hladno i smireno. „Jesam. I vidio sam sve što mi je trebalo. Vaša stručnost je možda nesporna, gospodine Faruče, ali način na koji tretirate ljudi koje smatrate ‘manjim od sebe’ govori mi sve o tome kako biste vodili ovu firmu.“ Okrenuo se prema meni, a glas mu je ponovo postao blag: „Amra, hoćemo li na kafu? Imamo deset godina za nadoknaditi.“
Pogledala sam Faruka koji je stajao ukopan u mjestu, a zatim sam pogledala Damira. Prvi put nakon dvanaest godina, osjetila sam da je teret na mojim prsima konačno nestao. Osmjehnula sam se: „Hoćemo. Jedva čekam.“
