Noć pre nesreće u stanu, Mirko Kapisoda se čuo sa Filipom: “Postoji razlog zašto nisam dao da Kseniju Pajčin sahrane kraj mog sina na Cetinju”

Tragedija koja je pre više godina potresla region ostavila je dubok trag u porodici Kapisoda. Iako je vreme prolazilo, bol zbog gubitka sina nije postao manji. Naprotiv, kako su godine odmicale, sećanja su postajala još dragocenija, a pitanja bez odgovora još teža.

Kada se priseća kobnog dana, Mirko kaže da ništa nije ukazivalo na to da će nekoliko sati kasnije njegov svet biti srušen. Sve je izgledalo kao još jedan uobičajen dan ispunjen svakodnevnim obavezama.

Bio je na putu između Podgorice i Cetinja, posvećen poslovima koje je tog dana morao da završi. Nije bilo razloga za brigu, niti bilo kakvog nagoveštaja da se u Beogradu odvija drama koja će ubrzo postati jedna od najšokantnijih vesti u regionu.

Tek po povratku kući sačekala ga je vest koju nijedan roditelj ne želi da čuje.

Sećanje na trenutak kada je tragedija stigla do njihovog doma i danas je bolno jednako kao i prvog dana.

“U utorak sam bio na relaciji Podgorica – Cetinje. Vest sam čuo kada sam došao kući, prva je saznala Filipova baka dok je gledala Dnevnik Radio televizije Crne Gore. Istog momenta je zakukala, u kući su tada bili i moja supruga Ljiljana i sin Marko.”

Jedan televizijski prilog bio je dovoljan da zauvek promeni živote svih članova porodice. Šok, neverica i nemoć smenili su se u nekoliko sekundi, dok su pokušavali da prihvate ono što su upravo čuli.

U takvim trenucima čovek instinktivno odbija da poveruje u stvarnost. Nada se da je došlo do greške, da je reč o nesporazumu ili netačnoj informaciji. Međutim, vrlo brzo postalo je jasno da povratka na život kakav su poznavali više nema.

Posebno bolno mesto u Mirkovim sećanjima zauzima poslednji razgovor sa sinom. Za razliku od mnogih tragedija nakon kojih porodice pokušavaju da pronađu znakove upozorenja, kod Filipa, kako kaže njegov otac, nije bilo ničega što bi nagovestilo ono što će uslediti.

Zbog toga mu se poslednje poruke i danas vraćaju u mislima.

“Dopisivali smo se SMS porukama tog dana, u periodu od četrnaest časova pa u narednih pola sata. Dogovarali smo se o nekim obavezama koje sam morao da završim, ništa nije nagoveštavalo da će se dogoditi tragedija.”

Upravo ta običnost poslednjeg razgovora čini ga još bolnijim. Nije bilo oproštajnih reči, teških tema niti bilo kakvog nagoveštaja da bi to mogla biti njihova poslednja komunikacija.

Razgovarali su kao otac i sin koji planiraju svakodnevne obaveze, verujući da će se uskoro ponovo čuti. Danas su te poruke ostale kao dragocena uspomena, ali i podsetnik na to koliko život može biti nepredvidiv.

Nakon tragedije usledili su dani ispunjeni nevericom, brojnim pitanjima i pokušajima da se pronađe smisao u onome što se dogodilo. Ipak, kako priznaju mnogi roditelji koji su izgubili dete, postoje pitanja na koja odgovori nikada ne stignu.

Mirko Kapisoda nikada nije pokušavao da opravda postupke koji su doveli do tragedije, ali je otvoreno govorio o tome da kao otac nikada neće prestati da voli svoje dete niti da se pita da li je nešto moglo biti drugačije.

Bol zbog gubitka ne prolazi završetkom istrage, medijskih napisa ili protokom vremena. On ostaje prisutan u svakodnevnim trenucima, u porodičnim okupljanjima, praznicima i sećanjima koja se iznenada vrate.

Posle tragedije usledio je još jedan bolan trenutak – poslednji ispraćaj Filipa Kapisode na Starom groblju na Cetinju.

Pred porodicom je bio zadatak koji nijedan roditelj ne bi trebalo da doživi. U trenucima kada je trebalo organizovati sahranu i pružiti podršku najbližima, Mirko je pokušavao da ostane priseban i snažan.

Ipak, iza te spoljašnje pribranosti krio se ogroman bol.

Kako je kasnije priznavao, nastojao je da bude oslonac supruzi, majci i sinu Marku, iako je u sebi prolazio kroz jednu od najtežih životnih borbi.

Godine koje su usledile donele su tišinu nakon velike medijske pažnje, ali nisu donele zaborav. U porodici Kapisoda ostala su sećanja na Filipa, njegove uspehe, planove i trenutke koje su zajedno proveli.

Za roditelja, gubitak deteta nije događaj koji pripada prošlosti. To je rana koja postaje deo svakodnevice i koju vreme ne briše, već samo uči čoveka da sa njom živi.

Upravo zbog toga Mirkova ispovest i danas snažno odjekuje – ne samo kao priča o velikoj porodičnoj tragediji, već i kao svedočanstvo o ljubavi roditelja koja ne prestaje ni onda kada voljene osobe više nema.

U danima nakon tragedije koja je potresla region, Mirko Kapisoda retko je govorio za medije. Kada je ipak odlučio da progovori, njegove reči nisu bile pokušaj da promeni nečije mišljenje, već iskreno svedočenje o ocu koji pokušava da razume događaje koji su zauvek promenili njegovu porodicu.

Govoreći o Filipovom životu, njegovim usponima, ali i izazovima sa kojima se suočavao, Mirko nije krio da je kao roditelj često pokušavao da utiče na sinove odluke. Smatrao je da pojedina poznanstva i životni izbori mogu da ga odvedu na put kojim nije želeo da ide.

Iako je Filip bio punoletan čovek koji je sam donosio odluke, otac priznaje da je dugo pokušavao da ga usmeri ka drugačijem životu, daleko od ljudi i okolnosti za koje je smatrao da mu ne donose dobro.

“Želeo sam da ga preusmerim od puta kojim je krenuo, da ga sklonim iz okruženja u kome se kretao i u kome je završio i da ga tako poštedim pogrešnih odluka. Filip je bio malo razmaženo dete, a digla se strašna hajka protiv njega. Ljudi su imali priliku da ga bolje upoznaju dok je bio u kući Velikog brata i svi su primetili da je vaspitan i kulturan momak. Ljudi u Cetinju su ga cenili i poštovali što su i pokazali time što od trenutka kada se desila tragedija u lokalima nije bilo muzike i svi su se trudili da što dostojanstvenije isprate Filipa. Mislim da je trebalo da se još neki ljudi sa kojima se družio oglase i kažu šta misle o njemu. Jedna od malobrojnih korektnih ljudi je Goga Sekulić, ona je na sebe preuzela ulogu advokata, pričajući ono što zna i ono što je fakat.”

Osim što se suočavao sa gubitkom sina, Mirko morao je da prati i način na koji je Filip predstavljan u javnosti.

Njegove reči otkrivaju da je posebno teško podnosio trenutke u kojima su ljudi sudili o Filipu na osnovu delimičnih informacija, bez mogućnosti da se čuje i druga strana priče. Zato je često podsećao da je njegov sin imao i lice koje su dobro poznavali prijatelji, porodica i sugrađani sa Cetinja.

Upravo zbog toga posebno ga je dirnula podrška koju je porodica dobila od ljudi iz rodnog grada, koji su na svoj način pokazali poštovanje prema Filipu i saučešće njegovim najbližima.

U periodu kada su mediji svakodnevno objavljivali nove detalje i spekulacije, Mirko je odbijao da donosi konačne zaključke. Smatrao je da tragedija takvih razmera zahteva oprez i da nijedna izgovorena reč ne može vratiti izgubljene živote.

Zbog toga je insistirao na tome da se sačekaju zvanični nalazi i završetak istrage.

“Dok se ne završi cela istraga neću ništa komentarisati, neću da branim ni jedno, ni drugo. Ne želim nikoga da osuđujem, mislim da je svakome svoja bol najveća. Dogodila se velika tragedija i ko zna šta sve može da se otkrije do završetka istrage. Ne mogu da pričam o svom sinu i tome što se između njih dogodilo, treba sačekati. Ne mogu da kažem da je moj sin ubica, možda je neko treći…”

Ove reči najbolje oslikavaju stanje čoveka koji se našao između lične tragedije i javne pažnje. Dok su mnogi tražili odgovore, on je smatrao da je prerano donositi presude i da bi svaka ishitrena izjava mogla samo da produbi bol svih uključenih porodica.

Jedna od tema koja je izazvala veliku pažnju javnosti bila je mogućnost zajedničkog ispraćaja Filipa Kapisode i Ksenije Pajčin. Takva ideja pojavila se u pojedinim medijskim spekulacijama, ali je Mirko Kapisoda jasno stavio do znanja da se sa tim nije slagao.

Za njega je to bilo pitanje porodičnog dostojanstva i ličnog stava, a ne javne rasprave.

O ovom pitanju govorio je kratko, ali veoma odlučno.

“Nisam to želeo, ni tražio i ne bi bilo u skladu sa mojom časnom porodicom, koja na to ne bi blagonaklono gledala.”

Iza ove kratke izjave stajalo je uverenje da svaka porodica treba da se oprosti od svog člana na način koji smatra dostojanstvenim i primerenim sopstvenim vrednostima.

Posle tragedije mnogi su pretpostavljali da su porodice bile u kontaktu, pokušavajući da pronađu zajednički jezik u teškim okolnostima. Međutim, Mirko Kapisoda otkrio je da do toga nije došlo.

Kako je objasnio, između dve porodice nije postojalo prethodno poznanstvo, pa nije ni bilo prirodnog razloga za komunikaciju u tom trenutku.

“Nismo i mislimo da nema potrebe jer se nismo poznavali. Ni nas niko nije zvao.”

Njegove reči nisu zvučale kao zamerka, već kao jednostavno objašnjenje okolnosti koje su postojale u tom periodu.

Govoreći o Kseniji Pajčin, Mirko Kapisoda nije krio da nikada nije bio oduševljen njihovom vezom. Iako je poštovao pravo svog sina da sam bira partnerku, imao je jasan stav o tome kakve osobe smatra prikladnim za njega.

“Mene ona nije interesovala, mislim da nije bila devojka za njega. Filip se zabavljao sa mnogo normalnijim devojkama od nje.”

Ova izjava odražavala je njegov lični pogled na vezu koja je godinama bila predmet interesovanja javnosti. Nije pokušavao da menja mišljenje drugih ljudi, već je otvoreno govorio o tome kako je kao otac doživljavao odnos svog sina i popularne pevačice.

Kroz čitavu ispovest provlači se jedna zajednička nit – osećaj gubitka sa kojim nijedan roditelj ne može lako da se pomiri. Iza svake rečenice nalazi se čovek koji pokušava da sačuva uspomenu na sina kakvog je poznavao, uprkos svemu što se kasnije dogodilo.

Za Mirka Kapisodu Filip nije bio samo ime iz novinskih naslova niti ličnost o kojoj je javnost stvarala mišljenje. Bio je sin kojeg je gledao kako odrasta, mladić za kojeg je želeo drugačiji životni put i osoba čiji je odlazak ostavio prazninu koju godine nisu uspele da popune.

Upravo zato njegova ispovest i danas privlači pažnju – ne zbog senzacionalnih detalja, već zbog iskrene tuge roditelja koji, uprkos protoku vremena, i dalje pokušava da pronađe mir sa tragedijom koja je zauvek promenila njegovu porodicu.

Mirko objašnjava da nikada nije podržavao njihovu vezu i da je kao roditelj imao rezervisan stav prema njoj, iako o tome, kako kaže, nije često otvoreno razgovarao sa sinom.

“Kao roditelj nikada nisam bio pristalica njihove veze. Iskreno nikada nismo posebno pričali o njoj, ali sam umeo da mu s vremena na vreme skrenem pažnju na to da ona nije devojka za njega. Ne želim nikoga da vređam pogotovo u ovakvom trenutku i o mrtvima treba govoriti sve najlepše. Svima je poznato da je ona bila zgodna devojka, ali isto tako javnost zna ko je u stvari bila Ksenija Pajčin.”

U tim rečima mešaju se lični stavovi, roditeljska briga i svest o težini trenutka u kojem se sve izgovara.

Mirko se potom vraća na porodični život i opisuje kako su zajednički trenuci izgledali pre tragedije, naglašavajući bliskost i toplinu koju su imali.

“Bili smo veoma bliski i dosta šaljivi, voleli smo da provodimo vreme zajedno. Naša kuća je uvek bila ispunjena smehom i veselom atmosferom. Sada smo doživeli nenadoknadiv gubitak i bol je ogroman. Više od pet stotina ljudi došlo je da oda počast mom sinu. Celo Cetinje i Crna Gora ožalili su Filipa. Govor je održao moj bratanac Petar Kapisoda, pričao je o tome da je Filip bio jedno malo dete, vaspitavano u normalnoj porodici. Pričao je koliko je bio iskren i ponekad naivan zbog njegove mladosti…”

“Pored mojih najbližih, Filipovi prijatelji i kumovi su stalno sa nama. Znače mi i telegrami koji su došli iz svih država bivše Jugoslavije, po tome se vidi da je moj sin bio drag ljudima.”