Za ženu sa drugačijim potrebama, od onih koje je Lijana Spejd imala, veče je moglo da bude savršeno…
Sedela je u elitnom restoranu, poznatom po dobroj kuhinji, izvanrednoj atmosferi i visokim ccnama. Separe je bio udoban, svetla prigušena, muzika veoma senzualna. Niko. sa okolnih stolova, nije lupao escajgom, glasno se smejao ili narušavao red na bilo koji način. Biftek sa peper sosom je bio neverovatno ukusan i sa vrte no sočan, Šampanjac kvalitetan i prijatno rashlađen, ali pritom nedovoljno jak da je opije.
Ona sama se osećala veoma sigurno i ženstveno u haljini na bretele boje kajsije. Čiji je materijal lelujavo obavijao njeno vitko telo. Smela, svetlucava senka bronzane nijanse je potencirala lepotu njenih smaragdnozelenih očiju. Tek kupljene sandale je, začudno, nisu žuljale, već su se idealno stopile sa njenim stopalima.
Na prvi pogled, čak je i njen udvarač, Klensi Stivens. mogao da se uklopi u tu sliku. I on je izgledao veoma dobro, nosio je prvoklasno, odelo, razmetao se džentlmenskim manirima, bio je neprekidno osmehnut i upućivao joj je poglede koji su mogli da joj laskaju.
Ali…
Bio je užasno, jezivo, neizrecivo dosadan! Pričao je bez prekida, i to isključivo o sebi, o svojim advokatskim uspesima, o svojim navikama, planovima, stavovima. Lijana je prekasno otkrila daje ono što je prvobitno procenila kao njegovo samopouzdanje, bilo, u stvari, narcizam.
Klensi Stivens joj se ozbiljno smučio. Prezirala je ljude njegovog kova, one koji su imali potrebu da se neprekidno hvale, da veličaju sebe, da preuveličavaju sve o čemu bi govorili…
