Skoro četiri godine nakon što je moj muž umro, ostavljajući me da sama odgajam našeg osmogodišnjeg sina, saznala sam mnogo toga o tome ko je on zapravo bio. Da je još uvek živ, verovatno više ne bismo bili zajedno.
Pre oko šest nedelja, pojavio se službenik suda pokušavajući da mu uruči sudski nalog za DNK test u vezi s još jednim detetom. Predala sam mu kopiju umrlice i poslala ga dalje.
Nedugo zatim, jedna žena se pojavila na mojim vratima tvrdeći da je njeno dete njegovo. Bila sam šokirana, jer nikada nisam pomislila da bi mogao da me prevari. Nemam pojma da li je to istina, a iskreno – nije me ni briga. Istina je da dete pomalo liči na njega, ali da bi to bilo moguće, morali bi ga začeti neposredno pre njegove smrti.
Rekla sam joj da je mrtav i pokazala joj gde je sahranjen. Tada je izvadila DNK test i zatražila deo njegove imovine, mašući njime kao da je to neka zlatna karta. Nisam mogla da se suzdržim i nasmejala sam se: „Moj muž nije imao ništa. Polovina ničega je i dalje – ništa. Slobodno, uzmi.“
Tamo gde su me neki nazvali bezosećajnom, jeste činjenica da, iako nije bilo formalne ostavine, postojala su sredstva koja su išla mimo ostavinskog postupka. Jedno od njih bila je nekretnina za iznajmljivanje koju su nam njegovi roditelji poklonili pre nekoliko godina, a koja je glasila na oboje kao zajedničke vlasnike s pravom preživljavanja. Drugim rečima, po njegovoj smrti automatski je pripala meni.
Već sam je prodala, i taj novac će pomoći da moje dete ode na fakultet. Pravno sam potpuno čista (već sam se konsultovala sa svojim advokatom). Iako mi je žao tog drugog deteta, ja i dalje imam svoje o kojem moram da brinem.
izvor: brightside.me
