Dnevna soba na maloj farmi u Damfrizu blistala je novim
sjajem. Sve je odisalo čistoćom i svežinom, a oko starog kamina
mogao se osetiti miris borovih iglica.
Zraci junskog sunca igrali su se na uredno očešljanoj punđi
žene koja je mirno sedela u fotelji. Imala je blago, simpatično lice
na kojem su znaci dugogodišnje bolesti ipak ostavili svoj trag.
Zato je Marša Raferti u svojoj pedeset i drugoj godini izgledala
znatno starije, mada živost njenih plavih očiju nije mogao da
ugasi ni najveći bol. I njene usne zadržale su mladalačku svežinu
tako da je, kada bi se nasmešila, izgledala sasvim drugačije.
Posmatrajući fotografiju plavokosog mladića, žena se i sada
smeškala dok joj se na licu ocrtavalo uzbuđenje. Fotografija je
napravljena onoga dana kada je mladić postao punoletan, tako da
je delovao isuviše ozbiljno, čak pomalo namršteno. Sada, kada mu
je bilo dvadeset i četiri godine, Marša se setila trenutka kada je
dobio svedočanstvo i srce joj je brže zakucalo.
Džejmse, dragi – nežno je prošaputala.
Da li je moguće da je prošlo svega četiri dana otkad je primila
telegram? Blago se osmehnula setivši se Šeli Mek Kafi, punačke
poštarke, koja joj je, žureći uz obronak onoliko brzo koliko joj je
težina dozvoljavala, sa radošću predala mali beli koverat u kome
se nalazio telegram. Mada nikada nije zloupotrebila svoj posao,
Šeli Mek Kafi je, pogotovo kada su u pitanju bili srećni događaji,
dozvolila sebi da „tu i tamo raširi lepu vest“. Tako su tada mnogi
pre njegove majke, znali da se Džejms Raferti vraća kući krajem
nedelje.
Marša je sada mogla da odahne. Ona i stariji sin Bret
godinama su vredno i uporno radili na farmi kako bi obezbedili
sredstva za Džejmsove studije medicine u Glazgovu. Hvala bogu
da se isplatilo, pomislila je, pošto je i njen mlađi sin sada svoj
čovek.
