Njeno osamnaesto leto. Bilo je to tako davno, ali ga nikada neće zaboraviti. Bili su to dani izležavanja, noći su bile sparne, a ona je uživala u nehajnom odnosu prema društvenim pravilima i običajima.
Bilo je to leto tajni.
Bilo je to leto Kolina Dejvisona.
Tajra zavrte glavom kao da želi da rastera duhove koji su se pleli oko nje kao svilenkasta paučina. Izvukavši ključ iz brave motora, ona poče da prebira po kompletu na zlatnom prstenu dok nije pronašla ključ koji otvara ulazna vrata kuće. Onda zgrabi torbu i džemper sa sedišta, otvori vrata automobila i kroči napolje.
Uspomene…
Zatvorila je na trenutak oči i duboko udahnula uzbuđujući i opijajući miris slane vode i zatona, koji se pružao tik iza kuće, u dnu padine obrasle mekom travom, koja je prosto pozivala devojku da se izuje i zarije prste na stopalima u tu somotsku mekoću.
Polako je ponovo otvorila oči, prelazeći pogledom po ćelom vidokrugu: blagoj izmaglici nad okeanom, sivilu neba u kasno popodne i još jednoj kući u daljini.
Zadrhtala je na iznenadnom udaru vetra koji je najavljivao hladnu noć, a koja je dozivala vatru u ognjištu, lonče toplog mleka, a onda blaženi san pod toplim, ručno šivenim jorganom.
Krenula je ka prtljažniku kola da uzme prtljag, a onda se zaustavila. Osetila je snažnu potrebu da uđe u kuću odmah, kao da je ona poziva da požuri.
Pohitala je ka tremu i gurnula ključ u bravu ulaznih vrata. Nasmešila se, ušavši u dnevni boravak.
Proteklih dvanaest godina kao da nije ni postojalo. Bila je u „Zlatnom lugu” i ništa se nije izmenilo. Parket od tvrdog drveta svetlucao je između čilima sa resama, nameštaj od hrastovine je blistao i ona oseti laki miris limunovog ulja.
Udobna sofa i fotelje bile su na istom mestu i zvali su je da se sklupča u njihovom mekom naručju. Jarke boje presvlaka cvetnog dezena sada su bile ugašene, ali još uvek su budile asocijaciju na livadsko cveće obasjano suncem. Kameno ognjište uokvireno tvrdom hrastovinom obećavalo je pucketanje vatre, čiji vreli narandžasti plamenovi ližu ka odžaku.
