Zahvaljujući tome što je živela u neposrednoj blizini biblioteke, u kojoj je radila, Odet Viler je bez problema došla na posao. Istina, obula je veoma dobru obuću, i pazila je na svaki načinjeni korak, ali je istovremeno uspevala da se divi čarobnoj belini oko sebe. Nije joj smetalo to što su ju je mraz štipao za obraze, već se radovala pahuljama snega koje su lepršale i topile se u vazduhu. Na prozorima kuća su se videle slike od kristala, poput srebrnih čipkanih zavesa, dok su sa krovova visile ledenice, nanizane jedna do druge poput lepeze. Sve je odisalo nestvarnim mirom, a za one, koji su u svemu mogli da vide lepotu, zima je otkrivala svoju idiličnu i bajkovitu stranu. Nakon što je, po dolasku na posao, skinula teške cipele i obula laganije, Odet je sela za radni sto i prihvatila čaj, koji joj je skuvala koleginica, Cvendolin Falon. Obe su konstatovale da, toga dana, neće imati previše posetilaca. Zato su, nakon što su se zgrejale, krenule da otvaraju tek pristigle pakete knjiga, poslatih iz različitih izdavačkih kuća. Sve je to trebalo označiti, uvesti u registar i rasporediti po policama.
