U nastavku našeg današnjega članka, govorimo o iskustvu jedne žene, koja je imala i više nego neobično iskustvo sa svojom rođenom svekrvom…
Gledala sam u svekrvu kao da je luda. U očima joj je bio iskren strah, a u ruci joj je drhtala mala koverta. Muzika u banket sali vile je svirala tako glasno da niko nije mogao da čuje naš razgovor.
Sve je bilo savršeno u ovo sunčano majsko jutro. Gosti su se okupili u staroj vili porodice Sergeja, mog verenika. Konobari su jurili između stolova postavljajući kristalne čaše, a vazduh je bio ispunjen mirisom svežih ruža i skupog šampanjca. Slike u pozlaćenim ramovima gledale su me sa zidova, kao nemi svedoci onoga što se dešavalo.
“Anastasija, da li si primetila da Serjoža danas nije svoj?” – šaputala je svekrva, osvrćući se oko sebe.
Namrštila sam se. Zaista, Sergej je bio napet ceo dan. Čak i sada, stajao je na drugom kraju sobe i razgovarao telefonom, a lice mu je izgledalo kameno.
- “On je samo zabrinut, to je venčanje”, pokušala sam da se našalim, popravljajući veo. “Pročitaj ovo. Odmah”, svekrva mi je gurnula koverat u ruku i brzo otišla do grupe gostiju, nabacivši društveni osmeh. Sakrila sam se iza kolone i drhtavim prstima otvorila cedulju. Srce mi je preskočilo.
“Sergej i njegovi prijatelji će te se otarasiti posle venčanja. Ti si samo deo njihovog plana. Oni znaju za nasledstvo tvoje porodice. Moraš otići ako želiš da živiš.”
Moja prva pomisao je bila da je to šala. Glupa šala svekrve koja želi da pokvari venčanje. Ali onda sam se setila Sergejevih čudnih telefonskih razgovora, koje je prekinuo kada sam se pojavila. Njegova iznenadna hladnoća poslednjih nedelja. A ovi njegovi prijatelji sa masnim osmesima…
Pogledala sam mladoženju preko puta hodnika. Upravo je završio razgovor i okrenuo se prema meni. Pogledi su nam se sreli, i prvi put sam to videla – hladan, proračunat pogled čoveka kojeg uopšte nisam poznavala.
“Nastia!” – doviknula mi je deveruša. “Vreme je da se spremiš za ceremoniju!”
“Odmah!” – viknula sam. “Samo ću otrčati u toalet!”
Noge su me nosile službenim hodnikom. Izula sam štikle, zgrabila tašnu i iskliznula na zadnja vrata. Baštovan me je iznenađeno pogledao, ali sam samo odmahnula rukom:
“Nevesti treba svež vazduh!”
Ispred kapije vile uhvatila sam prvi taksi.
“Gde idemo?” – upitao je vozač, gledajući mladu u izgužvanoj haljini u retrovizoru.
“Na stanicu. I brzo!” – izvukla sam telefon iz torbe i bacila ga kroz prozor. “Imam voz za pola sata.”
Sat kasnije već sam sedela u vozu koji je išao za drugi grad. Venčanica je bila sakrivena u torbi, a na sebi sam imala farmerke i majicu kupljenu u prodavnici kod stanice. Jedna misao mi se vrtela u glavi: da li mi se sve ovo zaista dešava?
Negde tamo, u raskošnoj vili, verovatno je već počela panika. Pitam se šta će Sergej reći? Hoće li se pretvarati da je tugom shrvani mladoženja ili će konačno pokazati svoje pravo lice? Zatvorila sam oči i pokušala da zaspim. Preda mnom je bio novi život i nisam imala pojma kuda će me odvesti. Ali jedno sam sigurno znala: bolje je biti živ begunac nego mrtva nevesta.
Petnaest godina je pakleno dugo da naučite kako da skuvate savršenu kafu.
“Vaš kapućino”, stavila sam šoljicu pred posetioca malog kafića na periferiji Kalinjingrada. “I mafin od borovnice, kao i obično?”
“Razmazili ste me, Vera Andrejevna”, osmehnu se stariji profesor, moj stalni klijent.
Da, sad sam se zvala Vera. Anastasija je ostala u prošlom životu, uz venčanicu i neostvarene snove. Nova dokumenta su bila skupa, ali su vredela svake potrošene rublje.
“Šta ima novo u svetu?” – Klimnula sam prema profesorovom tabletu, gde je prelistavao vesti.
“Pa, još jedan oligarh je uhvaćen u prevari. Sergej Valerijevič Romanov, da li si čula za ovo?”
Šolja u mojim rukama zveckala je o tanjir. Na ekranu tableta bilo je do bolova poznato lice – malo starije, ali isto tako njegovano i samouvereno.
“Šef holding kompanije RomanovGroup osumnjičen je za veliku finansijsku prevaru”, pisalo je u naslovu. A ispod sitnim slovima: “Nastavljaju se spekulacije oko misterioznog nestanka njegove verenice pre 15 godina.”
Nervozno sam šetala po iznajmljenom stanu, prislonivši telefon na uvo. Lena, moja jedina prijateljica koja je znala istinu, progovori brzo i uzbuđeno:
“Nastja, slušaj! Njegova kompanija je pod istragom, on je ranjiviji nego ikad. I konačno imaš priliku da vratiš svoj život!”
Zastala sam ispred ogledala. Žena koja me je odatle gledala bila je starija i mudrija od devojke u venčanici. Pansion “Zlatna jesen” nalazio se na živopisnom mestu van grada. Vera Nikolajevna me dočekala s osmehom.
“Čekala sam te, Nastenka”, rekla je. “Sedi i reci mi kako si živela sve ove godine.”
Meseci kasnije, na TV-u je prikazan izveštaj iz sudnice – Sergej je osuđen na petnaest godina. Tačno koliko sam provela u bekstvu.
Uzela sam gutljaj kafe i osmehnula se. Konačno, pravda je stigla.
