Godine 1941, majka je dala sedativ svojoj trogodišnjoj ćerki, stavila je u kofer i provela pored nacističkih stražara. Zatim se vratila, iznova i iznova. Tek decenijama kasnije – na majčinoj sahrani – ćerka je saznala koliko je života zaista spašeno.
Henija Levin je rođena 11. januara 1940. u Kaunasu, u Litvaniji, u životu koji je izgledao obično i sigurno. Njeni roditelji, Gita i Jonas Visgardiski, bili su Jevreji srednje klase. Imali su dom, dadilju, planove za budućnost, ispostaviće se da ta budućnost neće stići.
Kada je Henija imala šest meseci, Sovjeti su napali Litvaniju, zaplenivši jevrejsku imovinu i deportujući porodice u Sibir. Zatim, 22. juna 1941. – kada je Henija imala samo osamnaest meseci – nacistička Nemačka je izvršila invaziju. Jevrejima iz Kaunasa je naređeno da uđu u Kovnenski geto do 15. avgusta. Četrdeset hiljada ljudi je prisiljeno u prostor namenjen za šest hiljada. Čitave porodice su bile natrpane iza bodljikave žice.
Foto: Shutterstock
Tri dana nakon što je geto zapečaćen, nacisti su zatražili 500 višejezičnih jevrejskih muškaraca da pomognu u prevođenju dokumenata. Henijin ujak se prijavio kao dobrovoljac. Petsto dvadeset šest muškaraca je istupilo napred. Svi su izvedeni napolje i streljani.
Do decembra 1941. godine, polovina geta je bila mrtva. Henijini baba i deda, tetke, ujaci, rođaci. Čitave grane njene porodice su izbrisane. Henijina majka, Gita, shvatila je nešto sa čime drugi nisu mogli da se suoče: ovo nije bilo privremeno, ovo je bilo istrebljenje. Kada je to rekla, ljudi su je zvali mešhuge – luda. Ali nije bila luda, obraćala je pažnju.
Unutar njihovog stana, Henijin otac je sagradio lažni zid – skrovište gde su Henija i njena beba rođaka Šošana mogle da se sakriju tokom racija. Ali Gita je znala da skrivanje neće zauvek spasiti decu. Čula je glasine iz drugih geta. Deca odvedena na „medicinsku negu“ koja se nikada nisu vratila. Nacisti su dolazili po decu.
Gita je radila sortirajući odeću unetu u geto – stvari Jevreja koji su već bili deportovani i ubijeni. Tamo je upoznala oca Bronijusa Paukstisa, katoličkog sveštenika koji je tiho organizovao skrovišta za jevrejsku decu u hrišćanskim porodicama.
Rekao joj je: Ako možeš da izvedeš svoju ćerku, naći ću nekoga da je odvede.
Ali kako prokrijumčariti trogodišnjakinju pored naoružanih stražara?
Foto: Shutterstock
Gita je pronašla sedative, uspavala je Heniju, stavila je svoje besvesno dete u veliki kožni kofer i kao deo ženske radne brigade koja je izlazila iz geta, nosila je taj kofer prema kapiji. Stražar ju je zaustavio, u tom trenutku, Gita je donela odluku koju će pamtiti zauvek. Predala joj je poslednje vredne stvari – svoj zlatni sat i svoje voljene crvene kožne čizme, stražar ih je uzeo i nije otvorio kofer.
Sa druge strane je čekao Jonas Stankevič, bivši nadzornik koji je pristao da sakrije dete. Dok je podizao kofer, litvanski policajac ga je zaustavio da pregleda njegova dokumenta. Onda je stigao džip pun nacističkih vojnika, pitajući za uputstva do geta. Oficir se popeo u džip da ih odvede i mahnuo je Stankeviču da nastavi dalje.
„Spasao me je džip pun nacista“, rekla je kasnije Henija. „Ironija mi nije promakla.“
Sledeće dve godine, Henija je živela na farmi sa porodicom Stankevič pod novim imenom: Genute. Rečeno joj je da ih zove mama i tata. Išla je u crkvu. Komšijama je rečeno da je napušteno dete ili vanbračna beba rođaka. Imala je tri godine – i nosila je tajnu zbog koje bi svi mogli biti ubijeni.
Nazad u getu, Gita se vratila na posao. A onda se vratila koferu. Iznova i iznova je pronalazila lek. Iznova i iznova je sedirala decu. Iznova i iznova ih je stavljala u kofere i nosila – ocu Paukstisu, porodicama spremnim da rizikuju pogubljenje da bi sakrile jevrejsko dete.
Među njima je bila i Henijina rođaka Šošana, čiji je otac već bio ubijen, a majka poslata u koncentracioni logor.
Foto: Shutterstock
Godinama kasnije, Henija je pitala majku koliko je dece spasila na taj način. „Ne znam“, odgovorila je Gita. „Nisam brojala.“ Tek na Gitinoj sahrani Henija je saznala istinu. Jedna preživela osoba ju je povukla u stranu i šapnula: Bilo ih je desetine. Desetine dece. Desetine budućnosti. Sve ih je spasila žena koja je odbila da skrene pogled. Na kraju, Gita i Jonas su i sami pobegli iz geta. Jonas se popeo kroz bolnički prozor. Gita je pobegla sa radnog mesta i nakratko se sakrila u crkvi. Uprkos svim očekivanjima, pronašli su se i preživeli u podrumu na farmi krompira.
Kada je Litvanija oslobođena 1944. godine, krenuli su u potragu za svojom ćerkom. Trebalo je mesecima. Ali su je pronašli. Od 40.000 Jevreja prisiljenih u Kovnenski geto, samo 2.000 je preživelo. Henija je odrasla. Postala je učiteljica. Decenijama je edukovala druge o tome šta se dogodilo – o hrabrosti, gubitku i odgovornosti. Danas, Henija Levin nastavlja da govori studentima, pozivajući ih da shvate jednu lekciju pre svega: Postoje počinioci. Postoje žrtve. I postoje posmatrači. Njena majka je odbila da bude jedna od njih.
Iznela je svoje dete u koferu – a zatim se vratila da spase još desetine. A njena ćerka je provela ceo život osiguravajući da svet nikada ne zaboravi.
