Stajala je pored prozora i praznim pogledom zurila u nedovoljno osvetljen park, koji se nalazio iza bolnice, kada je Tanikov brat ušao u sobu.
I bez okretanja, Mejzi je nepogrešivo osetila njegovo prisutvo. Uneo je u sobu posebnu vrstu energije, što nije bilo slučaj sa Klarkom koji je povremeno obilazio Tanika, kao ni sa doktorom Dansterom, niti sa bolničarkom, zaduženom da proverava stanje pacijenta. Njihove ulaske u sobu jedva da je registrovala, jedva da ih je bila svesna.
Kada je Ripono ušao u sobu, vazduh se ispunio posebnom vrstom napetosti, objavljujući dolazak čoveka u kome su se, Mejzi je to slutila, komešale snažne emocije. Tuga, strah, zebnja, bes, ogorčenje. Sve to nije oglo a da ostane nezapaženo. Samo bi krajnje neosetljivi ljudi ostali imuni na takvu količinu emocija.
I, zaista, sve te emocije su se jasno ogledale na tamnoputom i strogom licu Ripona Rumana. Njegove potpuno crne oči su bile toliko izražajne, da je Mejzi iz njih pročitala sve ono, što je i naslućivala. U Tanikovom bratu su se komešale i preplitale burne emocije, emocije koje je jedva držao pod kontrolom.
Činilo se da će prasnuti svakog trenutka. Bio je vidno uzdrman. Trošio je mnogo snage, da bi zadržao kontrolu.
Mejzi je pomislila da će na njoj iskaliti bes, i pripremila je sebe na to.
Iznenadila se kada joj je Ripono Rumano prišao i pružio joj ruku.
-Dozvolite još jednom, ovoga puta lično, izjavim saučešće povodom pogibije vaše sestre. To je velika tragedija. Saosećam sa vama, gospođice Brajton, i sa vašom porodicom.
Iz njoj neobjašnjivih razloga, Mejzi je po prvi put osetila potrebu da plače. Kada je njena šaka uronila u Riponovu, i kada se njen dlan stopio sa njegovim, širokim i gubim, malo je nedostajalo da se zaista i prepusti tim suzama, koje je obuzdavala tokom čitavog tog dana.
