Tata, ko je Blejk Njumen? – pitala je telefonom Livi svog oca.
Aha, pronašla si me sada kada sam ti potreban – kazao je Martin Palmer.
Tražila bih te i pre da sam znala gde si. Nego, nemojmo o tome, možeš li mi odgovoriti na pitanje.
Zaboravio sam šta si pitala, upravo slikam.
Verovatno Rembranta.
Jesi li ti islednik?
Šalim se, tata, molim te da prestaneš s tim.
S čim?
Pa znaš. Sa… Pa nemoj više da slikaš ono što je već naslikano.
Slikaču ono što ja želim, a što se tiče Njumena on je opasan čovek.
Opasan čovek?
-Da.Samo to?
To ti nije dovoljno?
I više nego dovoljno. Ali me zanima šta on može da uradi jednom slikaru.
Da ga uništi.
Ali zašto?
Zbog stare osvete.
Tata, ja tebe ništa ne razumem.
Slušaj, dušo. Niko ne bi među silnim slikama, mojim i drugih slikara, naravno i onih starih majstora čeprkao da li je Goja pravi. Ali on jeste. I to ne zbog umetnosti ili para. Želeo je da pokaže da je najbolji. I da osveti oca.
Da osveti oca? Je li i on bio slikar?
Slikar!? Gluposti, oni su biznismeni.
Ali zašto je, zaboga, želeo da se osveti?!
Zbog tvoje majke.
Moje majke? Kakve ona veze ima sa njim?
Njegov otac je mislio da ima sa njom. Ali, normalno, ona je odabrala mene.
Mislim da sam nešto shvatila – počela je Livi…
A ja mislim da si dovoljno pametna da shvatiš sve… Zdravo, mila moja. Vidimo se – kazao je njen otac i prekinuo vezu
