Odrasla sam bez oca. Moja majka nikada nije želela da govori o njemu. Na svako moje pitanje imala je isti, kratak odgovor: “Nije ovde. Zaboravi.”
Ućutala sam, ali nikada nisam zaboravila. Kao dete zamišljala sam ga kao heroja. U tinejdžerskim godinama pretvarao se u negativca iz mojih misli. A kad sam odrasla, postao je samo čovek — neko ko je postojao, ali nije bio deo mog života.
Godine 2012. upoznala sam Andreja. Bio je stariji od mene, smiren, staložen i neobično pažljiv. Od prvog susreta osetila sam čudnu bliskost, kao da ga poznajem oduvek. I on me je gledao na isti način — kao da me prepoznaje.
Foto: Shutterstock
Venčali smo se godinu dana kasnije. Naš brak je delovao stabilno i sigurno. Brinuo je o meni, bio nežan i pažljiv. Verovala sam da sam konačno pronašla mir.
Ipak, postojala je jedna misao koja me je potajno progonila. Andrej je neverovatno ličio na mog oca. Na onog čoveka sa starih fotografija koje sam krišom gledala kao dete. Iste oči. Isti osmeh. Isti oblik usana.
Ubeđivala sam sebe da umišljam. Svet je pun sličnih lica.
Moja majka je preminula 2022. godine. Dan pre smrti pozvala me je kod sebe. Bila je slaba, ali odlučna.
Foto: Shutterstock
“Katja”, rekla je tiho, “moram da ti kažem istinu. Tvoj otac je živ.”
Zaledila sam se.
“Živ je. I… to je Andrej.”
Nisam razumela.
“Andrej? Moj muž?”
“Da. On je tvoj otac.”
Reči su mi odzvanjale u glavi.
“To nije moguće.”
“Nije znao”, nastavila je. “Nikada mu nisam rekla da sam trudna. Kada si se rodila, otišla sam. Sakrila sam se. On je mislio da sam abortirala. Jednom smo se slučajno sreli dok si bila mala… ali sam ćutala.”
Ispovest žene koja je u bolnici saznala da je muž godinama vara Foto: Shutterstock
“On ništa ne zna.”
Gledala sam je, ali nisam mogla da prihvatim ono što čujem.
“Zašto mi to govoriš sada?”
“Da bi znala istinu.”
Sutradan je umrla.
Ostala sam sama sa tom strašnom tajnom. Nisam znala šta da uradim. Da li da kažem Andreju? Da li da prećutim i nastavim da živim kao da ništa nisam saznala?
Izabrala sam tišinu.
Godinu dana sam nosila tu istinu u sebi, sve dok me nije potpuno slomila. Jedne večeri skupila sam hrabrost.
“Andrej”, počela sam, “da li si poznavao moju majku pre nego što smo se upoznali?”
Zastao je.
“Jesam. Davno. Pre nego što si se ti rodila.”
“Znaš li ko sam ja?”
Pogledao me je zbunjeno.
“Ti si moja žena.”
“Ja sam tvoja ćerka.”
Prebledeo je.
“Šta pričaš?”
“Majka mi je to rekla pre smrti. Rekla je da si ti moj otac.”
Nije mogao da progovori.
Uradili smo DNK test.
Rezultati su bili nedvosmisleni — u srodstvu smo. Otac i ćerka.
Razveli smo se ubrzo nakon toga. On je napustio grad. Ja sam ostala, pokušavajući da sastavim delove sopstvenog života.
Deca rođena u tom braku ne znaju istinu.
I nikada je neće saznati.
