Otišao je po ručak a kada se vratio zatekla ga je scena koju nijedan roditelj ne želi da vidi: Ona je bila depresivna, a jedino je sigurno da deca nisu kriva

Jedan od najznačajnijih sudskih slučajeva poslednje decenije trenutno se saslušava u Masačusetsu. Glavna optužena je 35-godišnja Lindzi Klensi, koja je 2023. godine zadavila svoje troje dece, petogodišnju Koru, trogodišnjeg Dosona i osmomesečnog Kalana. Nakon zločina, pokušala je samoubistvo, ali ju je ubrzo otkrio njen suprug. Lekari su uspeli da spasu Lindzi, ali je postala paraplegičarka i sada se oslanja isključivo na invalidska kolica.

Januar 2023. Daksberi, Masačusets. Lindzi i Patrik su bračni par koji, koji ne samo da obožava samo svoju decu, nego i  jedno drugo. Imaju troje dece, najmlađe je malo dete. Lindzi je rodila sina, Kalana, pre samo osam meseci, i brinuti se o njemu nije lako. Ona je već iskusna majka i veruje se da do rođenja njihovog trećeg deteta žene postaju mnogo manje anksiozne. Ne sterilišu sve igračke i ne rade velika čišćenja svaki dan, ali kućni poslovi nisu bili ono što je mučilo Lindzi Klensi u to vreme. Osećala je da ne može da se nosi sa brigom o bebi, jer je on stalno plakao. Osećala je da nema vremena za svoju stariju decu. A njen muž, usred svega ovoga, postao je potpuno distanciran. I nije bila stvar samo u živcima, jer je Lindzi do tada već dijagnostikovano nekoliko mentalnih poremećaja i bila je na lekovima.

Tog sudbonosnog januarskog dana, cela porodica je bila kod kuće. Patrik je izašao samo na pola sata da kupi hranu, a kada se vratio, dočekala ga je zaglušujuća tišina. Našao je suprugu u lokvi krvi. Pitao je gde su deca, a Lindzi je odgovorila „u podrumu“. Tamo je Patrika čekao najstrašniji prizor u njegovom životu, leševi troje dece. Kako je kasnije istraga otkrila, deca su zadavljena trakama otpora. Patrik je odmah pozvao policiju, a slučaj koji je dobio veliki značaj brzo je stigao do suda. Izgledalo je da je Lindzi monstrum i da će uskoro biti osuđena, ali postupak se odugovlačio. Činjenica je da je patila od teške postporođajne depresije i možda nije ni shvatala šta radi.

Lindzi je prvi put postala svesna da nešto nije u redu sredinom 2022. godine i odmah je potražila medicinsku pomoć. Ona se žalila na tešku nesanicu, anksioznost, očaj i zbunjenost oko toga šta je stvarnost, a šta njena mašta. Priznala je da je opsednuta svojom decom, ali da ih ponekad mrzi. Osećala je beskrajnu krivicu što ne doji, a ponekad je čula zloslutne glasove u glavi koji su je pozivali da ubije. Nekoliko meseci, lekari su eksperimentisali sa propisanim lekovima i dozama i na kraju su se odlučili za protokol lečenja.

U decembru 2022. godine, Lindzi Klensi se pridružila grupi za podršku ženama sa postporođajnom depresijom i na kratko je bila hospitalizovana zbog nervnog sloma. Takođe joj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj. U svom ličnom dnevniku često je pisala da ne želi da živi, da pati od nesanice, a ako bi i zaspala, imala bi noćne more. Takođe je doživljavala mentalnu konfuziju. U mesecima koji su prethodili zločinu, Lindzi je uzimala razne antidepresive, tablete za spavanje i antipsihotike. Njeni advokati insistiraju na tome da ona nikada nije dobila efikasan tretman i da neki od njenih poremećaja nisu ni dijagnostikovani, što je dovelo do tragedije. Tužilaštvo veruje da se Lindzi predozirala lekovima, što je izazvalo njen slom, ali testovi to ne potvrđuju. Prema rečima lekara, uzela je samo jedan sedativ viška, ali to je bilo daleko od kritične doze.

Patrik takođe krivi lekare svoje supruge. Ubrzo nakon ubistava dece, podneo je tužbu protiv Lindzijinog psihijatra, optužujući ga za nemar koji je doveo do tragedije. Njeni advokati insistiraju da je ona bila akutno psihotična i nesvesna svojih postupaka. Sam Patrik i tužilaštvo, međutim, insistiraju da je to bio hladan, proračunat čin. Patrik priznaje da bi jednog dana mogao da oprosti svojoj ženi ubistva dece, ali za sada se jednostavno nada da će ona što pre „pronaći mir“. U međuvremenu, što duže slučaj traje, sve više ljudi prestaje da vidi Patrika kao oca skrhanog tugom i sumnjaju da je i on kriv.

Prema Patrikovim rečima, na dan ubistva sve se dogodilo na sledeći način. Lindzi ga je namerno poslala po ručak u udaljeni restoran, izračunala je rutu koristeći svoj GPS i znala je da ga neće biti najmanje 30 minuta. Međutim, korisnici interneta koji komentarišu članke o slučaju insistiraju na tome da je Patrik bio dobro upoznat sa stanjem svoje žene, da je znao za glas u njenoj glavi koji joj govori da ubije i da nije smeo da je ostavi samu sa decom. Štaviše, trebalo je da preuzme punu odgovornost za brigu o deci kako bi se Lindzi mogla oporaviti. Štaviše, Patrik je otpustio dadilju nekoliko nedelja ranije. Još jedan detalj, koji istraga još nije potvrdila, jeste da je, dok je Patrik navodno preuzimao hranu iz restorana, neko slao imejlove sa njegovog kućnog računara i imejl naloga.

Neki čak veruju da je Patrik zadavio decu, a zatim ubedio svoju ženu da je to uradila. Pošto je Lindzi u to vreme bila u stanju potpune derealizacije, to nije bilo teško. Patrikovi otisci prstiju pronađeni su na trakama otpora koje su korišćene za davljenje dece, ali to se ne može smatrati dokazom jer nisu bili novi. Sam Patrik je rekao da nikada nije ozbiljno shvatio žalbe svoje žene, jer je njeno ponašanje pokazivalo suprotno. Ona bi priznala da čuje nametljive misli, ali bi se minut kasnije urazumila i otišla da napravi supu za decu. „Nikada je nisam video da je gruba sa decom“, insistira Patrik.

Prema jednoj teoriji zavere, Patrik se jednostavno umorio od svog nestabilnog života sa ženom i decom i planirao je ubistvo kako bi počeo ispočetka. Nakon što mu je žena stavljena u pritvor, podneo je zahtev za razvod, ali se godinu dana kasnije ponovo oženio i sada je srećno oženjen. Godine 2024. trčao je Bostonski maraton u znak sećanja na svoju decu, postavši prava slavna ličnost. Patrik negira svoju krivicu, a nije poznato da li se njegova krivica uopšte razmatra na sudu. U međuvremenu, Lindzi Klensi je postala simbol ženskog pokreta koji insistira da dijagnoza poput postporođajne depresije zahteva posebnu pažnju i vlasti i naučnika koji istražuju ovo stanje.

Prema statistici, približno 13% majki širom sveta doživljava depresiju i druge poremećaje nakon porođaja. Međutim, i dalje postoji značajna stigma koja okružuje ovu dijagnozu, a ženama koje traže stručnu pomoć često se govori: „Ne kukaj“, „Samo si umorna“ ili „Svi su ovako živeli“. Pre izricanja Lindzine presude, niko ne žuri da je oslobodi ili osudi, ali je već jasno: slučaj porodice Klensi biće „udarni talas koji bi mogao da promeni pravila i pogled na post porođajnu depresiju“. Aktivisti  pozivaju na hitnu edukaciju o postporođajnoj psihozi i zahtevaju pristupačniju pomoć za žene. Lindzi Klensi, u međuvremenu, suočava se ili sa doživotnom robijom ili doživotnim boravkom u psihijatrijskoj bolnici.

 Stil/Woman.ru