Kako naučiti dete da ne prekida odrasle: O poštovanju, pažnji i umetnosti čekanja

Čest porodični scenario, odrasli razgovaraju, a dete uporno upada u razgovor. Ponekad to izgleda kao izliv besa, a ponekad kao nevaspitanje. Ali ako se zagledamo dublje, postaje jasno, dete ne prekida iz inata. Ono jednostavno još nije naučilo kako da sačeka, kontroliše impulse ili razume pravila razgovora. A upravo tome se može naučiti, mirno, dosledno i bez pritiska.

Pre nego što se pozabavimo promenom ponašanja, važno je razumeti razloge koji stoje iza njega.

1. Impulsivnost je normalan deo razvoja
Dečji mozak tek uči da kontroliše želje. Kada im neka misao padne na pamet, žele odmah da je izgovore.

2. Potreba za povezanošću
Dete ne prekida zato što želi da „smeta”, već zato što želi da bude viđeno i saslušano.

3. Nedostatak jasnih pravila
Ako u porodici nije bilo razgovora o tome kako se treba ponašati tokom razgovora, dete postupa na osnovu onoga što zna.

4. Strah da će zaboraviti misao
Deca često brinu da, ako odmah nešto ne kažu, kasnije neće imati priliku za to.

Kako se razvija veština „neprekidanja”

Važno je zapamtiti: ovo nije zabrana, već veština. A svaka veština se razvija kroz objašnjavanje, vežbanje i podršku.

Bolje je o tome razgovarati mirno i unapred, nego u trenutku kada je dete već prekinulo razgovor.

Možete to objasniti jednostavno i jasno:

• Kada odrasli razgovaraju, važno je sačekati pauzu.
• Ako ti je nešto hitno potrebno, možeš dati znak.

Jasna pravila smanjuju anksioznost: dete razume šta treba da radi, a ne samo šta ne sme da radi.

Fraza „ne prekidaj” sama po sebi ne deluje, ne nudi ništa zauzvrat. Mnogo je efikasnije ponuditi konkretan način ponašanja:

• staviti ruku na rame odrasle osobe
• podići ruku, baš kao u školi
• reći: „Mogu li da govorim kada završite?” To detetu pruža osećaj kontrole i jasan plan delovanja.

3. Uvek reagujte

Ako dete pokaže da želi nešto da kaže, važno je da to ne ignorišete.

Čak i ako ste zauzeti, možete mu kratko odgovoriti:

 „Vidim da želiš nešto da kažeš; molim te, sačekaj trenutak.”

I nakon toga, obavezno mu se posvetite.

Ako to izostane, dete brzo shvata da je čekanje uzaludno i da je lakše jednostavno prekinuti sagovornika.

Veština čekanja lakše se razvija kroz igru nego kroz ispravljanje.

Možete pokušati sledeće:

•  „naizmenični govor” (pravo na govor ima onaj ko drži predmet)
•  igre koje uključuju pauze („stani – mi govorimo”, „stani – ćutimo”)
•  igranje uloga: „hajde da se pretvaramo da si ti odrasla osoba, a ja dete”

To detetu omogućava da savlada pravilo bez osećaja pritiska.

Deca uče posmatranjem, a ne samo rečima.

Ako odrasli prekidaju jedni druge, ne saslušaju sagovornika do kraja ili govore istovremeno, dete će činiti isto.

Fraze poput:

• „Saslušaću te dok ne završiš” 
• „Sada je red na tebe”

služe kao primeri iz stvarnog života koji pokazuju kako dijalog funkcioniše.

Važno je uskladiti očekivanja sa sposobnostima deteta.

•  Predškolcima je teško da dugo čekaju; bolje je da pauze u razgovoru budu kratke.
•  Detetu sa posebnim potrebama možda će biti potrebno više vremena i podrške.
•  Ako je dete veoma anksiozno, važno je pružiti mu česta uveravanja: „Svakako ću te saslušati.”

Prilagođavanje ovde daje bolje rezultate od strogosti.

Šta treba izbegavati:

•  Stalno prekoravanje deteta („ne prekidaj!”)
•  Ignorisanje deteta
• Poređenje sa drugima
• Jezik koji izaziva osećaj stida („nevaspitan si”, „pogledaj kako se ponašaš”)

Ovakvi pristupi ne razvijaju veštinu, oni samo povećavaju napetost.

Ova veština se ne stiče preko noći. Razvija se kroz male, ponavljajuće situacije, kada dete pokuša da sačeka i bude primećeno, kada ne prekida i bude saslušano, i kada mu se pomogne da razume drugačije načine međusobnog ophođenja.

Postepeno, dete počinje da oseća da razgovor ima svoj ritam i strukturu smenjivanja govornika, kao i da u njemu postoji mesto i za njega. U tom trenutku, „neupadanje u reč” prestaje da bude zahtev i postaje prirodni deo komunikacije.

 Stil/dzen.ru