I tog martovskog prepodneva, dok je kamenim platoom šetala između usidrenih čamaca, razmišljala je o tom problemu. Onda je zastala ispred male. ali veoma lepe sportske jahte koja je nosila ime “Žozefina” i sela na metalnu pečurku za koju je brodić bio privezan. Sedela je tako i sa nestrpljenjem očekivala da se na palubi pojavi neko od vlasnika. U stvari. “Žozefina” je pripadala simpatičnom bračnom paru koji je već neko vreme privlačio Šarlotinu pažnju. Poznavala ih je iz viđenja pošto su stanovali u manjoj kući sa vrtom nedaleko od njene vile.
Muškarac je imao nešto preko trideset, zvao se Marsel i bio vlasnik te male marine, ili ju je možda samo uzeo u najam. U svakom slučaju, izdavao je pristanišna mesta turistima i brinuo o svemu. Njegova supruga bila je nekoliko godina mlađa i Šarlota ih je često viđala na jahti ili u vrtu ispred kuće.
Oboje su bili upadljivo zgodni, visoki, vitki, preplanuli, svetle kose i izuzetno simpatični. Mlada žena je bila prava lepotiea i u sebi imala “ono nešto” što je plenilo svačiju pažnju i zadržavalo pogled na njenom interesantnom licu. Šarlota ju je posmatrala sa blagonaklonošću starije žene koja uživa u lepoti i svežini mladosti. Divila se njenoj gracioznosti, blistavom osmehu i dugoj kosi boje meda.
Mlada žena je imala upadljivo lepe, čelično sive oči, pravilan nos, visoke jagodice i ten poput somota. Jednom rečju. Šarlota koja je i sama u mladosti bila veoma privlačna i sofisticirana, njenom izgledu nije mogla da uputi nikakvu zamerku.
