Valentina Milford i Patrik Bakli su se nalazili u automobilu. Sumrak je polako padao na predeo oko njih. Put je bio širok i vodio je kroz šumu. Valentina je sedela na suvozačevom mestu. Razmišljala je to tome kako je svoja osećanja mogla da poredi sa tim dobom dana. Njena ljubav koju je osećala prema Patriku, nestajala je. Gubila se kao što su nestajali zraci sunca i ostavljali za sobom mrak.
Pogledala je u Patrika i njegov pravilan profil. Svetlosmeđa kosa mu je padala preko čela i dela obraza. Vozio je automobil brzo, kao i uvek, i bio koncentrisan na vožnju. Znala je da će se uskoro izaći iz tog dela gde je priroda imala primat i uskoro ući u jezgro betona i metala. Nije se tome mnogo radovala.
Nijedan vikend joj nije trajao duže nego taj, koji su njih dvoje proveli u njenoj vikendici. Patrik nije voleo prirodu koliko i ona, ah je pristajao da povremeno, vikendom, u njoj provedu neko vreme.
Toliko su se razlikovah, pomislila je Valentina. I te razlike su učinile da ona vremenom prestane da ga voh. Zapravo već duže vreme je osećala da mu se ne predaje potpuno, da ga zove po navici i da se više ne smeje njegovim šalama.
Znala je da ga više ne voh, bar ne onako kako gaje volela na početku njihove veze. Ipak, želela je da im pruži još jednu šansu, htela je da provedu zajedno vikend i shvati šta zaista oseća.
