Dušankin sin je 10 godina na stubu srama zbog “sporne” ljubavi sa poznatom Srpkinjom: Rođenom ocu nikada grob nije obišao

Već više od decenije, javnost u Srbiji s pažnjom i radoznalošću prati brak Verice Rakočević (76) i Veljka Kuzmančevića (41), ne samo zato što spadaju među najpoznatije parove domaće scene, već i zbog činjenice da ih deli čak 35 godina razlike. Njihova ljubav, koja je započela daleko od reflektora, uskoro je postala tema o kojoj se mnogo govorilo – često s osudama, nevericom i predrasudama, ali je uprkos svemu opstala, jačala i izdržala sve udare javnog mnjenja.

Posebno zanimljivu ulogu u ovoj priči ima Veljkova majka, Dušanka Kuzmančević, žena koja je samo dve godine mlađa od Verice Rakočević. Koliko god bila spremna na različite situacije kroz život, priznaje da je vest o vezi svog sina i slavne kreatorke doživela – kao iznenadni šok.

Veljko je njenu reakciju predvideo. Zato je, priseća se Dušanka, jednog dana iznenada došao iz Beograda samo da joj lično saopšti ono što će već sutradan postati vest o kojoj bruji čitava zemlja.

„Dolazim ja sa posla, a Veljko se vratio sa Zlatibra bez stvari“, rekla je Dušanka u emisiji Dok anđeli spavaju. „Pitam ga: ‘Dobro, gde su ti stvari?’ A on samo kaže: ‘Vraćam se za Beograd. Došao sam da ti kažem nešto pre nego što počnu da pišu novine. Mama, ja sam sa Vericom.’“

U tom trenutku, priznaje Dušanka, ostala je „zatečena“. Iznenađenje je bilo prirodno, a šok očekivan. Ipak, umesto nagle osude, želela je da čuje svog sina, da razume okolnosti, da, kako kaže, sagleda sve razloge koji su ga naveli na takav izbor.

„Ako je to ono što traži, da ga neko razume, da su se našli, da ga neko voli – onda je to u redu“, rekla mu je. „A ako je nešto drugo, onda dobro razmisli.“

Dušanka je bila svesna da će njihova veza biti pod lupom javnosti. Znala je da će komšije, novinari, kolege i nepoznati ljudi imati komentare, pitanja i osude. Bila je spremna, kako je rekla, da je gledaju, da šapuću, da postavljaju pitanja. Ali mnogo više ju je brinulo kako će Veljko izneti teret koji takva priča nosi.

„Pitala sam ga: ‘Jesi li ti spreman na to da će tebi da se dešava sve to – i još mnogo gore?’“ priseća se Dušanka. „Rekao je da jeste. Sutradan je otišao, i tako je ta priča krenula.“

A priča, uprkos brojnim izazovima, nije stala. Naprotiv – razvila se u skladan, postojan brak koji traje već deset godina.

Dušanka otkriva i da je Verica veoma brzo postala deo njihove porodične svakodnevice, posebno kada je reč o njenom drugom sinu, Lazaru, koji je, kako kaže, izuzetno zavoleo Veljkovu izabranicu.

„Uvek joj se obraćao sa: ‘Gde si, snajo moja, šta radiš?’“ priča ona. „Znao je da je zove, da pita šta rade, a i da njih pozove kad se ne javljaju.“

Iako je svesna toga ko je Verica, čime se bavi i koliki je njen javni uticaj, Dušanka se nikada nije mešala u njihov brak.

„Ne ulazim u njihov odnos, ne pitam. Nisam pitala ni od prvog puta. Oni znaju – kad su srećni, srećni su. Kad nisu, ja ne znam i gotovo“, zaključila je.

I dok mnogi o njihovoj vezi i danas imaju čvrste stavove, jedno ostaje nesporno: Verica i Veljko su dokazali da ljubav ne poznaje godine, očekivanja okoline ni nametnute granice. Njihov odnos opstao je u uprkos izazovima, a možda upravo zbog toga što su oboje bili dovoljno hrabri da prate ono što osećaju, bez obzira na tuđe mišljenje.

Veljko Kuzmančević, iako u javnosti uglavnom poznat kao suprug čuvene kreatorke Verice Rakočević, gradi potpuno autonoman profesionalni identitet koji je čvrsto ukorenjen u umetnosti. Njegov životni put nije ispisan skandalima, medijskim ekscesima ili ambicijom da bude javna ličnost — već predanim radom, ljubavlju prema muzici i tihom disciplinom koju gaji od detinjstva.

Veljkova primarna ljubav oduvek je bila muzika. Godinama komponuje, stvara i razvija svoje projekte, ne libeći se da gradi karijeru korak po korak, bez pompe, bez halabuke, bez potrebe za brzim uspehom. Istovremeno, deo je Narodnog pozorišta u Beogradu, gde radi kao organizator pozorišnih predstava — pozicija koja zahteva izuzetnu preciznost, pouzdanost i razumevanje sveta scene „iza zavese“.

Mnogi koji ga poznaju kažu da upravo u tom spoju — muzike i pozorišta — leži njegova suštinska priroda: kaže se da je miran, povučen, ambiciozan, ali nenametljiv, čovek koji svoje emocije i ideje najjasnije izražava kroz umetnost, a ne kroz reči.

Iako je jedinac, Veljko nikada nije odrastao u atmosferi pretjerane pažnje ili razmaženosti. Naprotiv — detinjstvo mu je donelo jednu od najvažnijih lekcija koje ga prate do danas.

„Jedinac sam, ali nisam razmažen“, često kaže.

„Kada sam imao osam godina počeo je onaj nesrećni rat u bivšoj državi. Moja majka je iz Bosne, pa je mnogo rodbine došlo kod nas u Sremsku Mitrovicu.“

Jedan prizor zauvek mu je ostao urezan u sećanje:

„Majka je jednog dana izvadila svu moju odeću iz ormana i podelila je na dve gomile. Rekla mi je: Doći će ti brat. To je bilo to. Imao sam sve što mi je trebalo, ali sam naučen da ne tražim više od toga, jer neka deca nemaju ni toliko.“

To je bila prelomna tačka — trenutak u kojem je naučio empatiju, zahvalnost i skromnost. A upravo te vrednosti kasnije će oblikovati njegov odnos prema ljudima, životu i uspehu.

Njegovu umetničku crtu nasledio je od oca, Lazara Kuzmančevića, akademskog slikara, čoveka koji je i pored vojničke karijere uvek ostajao nežan, tih, emotivan i duboko predan svojoj umetnosti.

„Bio je divan čovek, mekan kao pamuk“, govori Veljko. „Radio je u svom ateljeu godinama nakon što se vratio iz rata.“

Lazar je jedno vreme kao vojni oficir boravio na ratištu i vratio se „izranjavan“, kako kaže Veljko, i fizički i duševno. Ostatak života proveo je slikajući, tiho se kajući što nije prihvatio poziv svog profesora da ode u Pariz i tamo vodi galeriju. Bila je to velika, neostvarena prilika koja ga je pratila, ali koja ga nije sprečila da ostane posvećen svojoj umetnosti i porodici.

Godina 2018. zauvek je ostala najteža u Veljkovom životu. Dok su on i Verica boravili na Tajlandu, stigla je vest koju niko nikada ne želi da čuje.

Njegov otac Lazar je preminuo.

„Majka mi je samo rekla: Umro nam je Laki“, prisetio se u emotivnoj ispovesti u emisiji Pretres na Hype televiziji.

U trenutku kad je primio tu vest, Veljkovi prioriteti su se istog sekunda promenili. On i Verica odmah su se vratili u Srbiju kako bi organizovali sahranu u Sremskoj Mitrovici, ali taj povratak nije bio samo fizički — to je bio povratak u realnost u kojoj više nema jednog od najvažnijih ljudi u njegovom životu.

Gubitak oca duboko ga je pogodio, ostavio trag koji, kako priznaje, vreme nije uspelo da ublaži.

„Od sahrane do danas nijednom nisam bio na groblju“, rekao je tiho, bez pokušaja da uljepša svoju emotivnu istinu.

To je rečenica koja govori o bolu koji ne prolazi, o rani koja ostaje otvorena, o odnosu između oca i sina koji se nije završio — samo je promenio oblik.

To je priča o detetu koje je rano naučilo šta znači deliti, o mladiću koji je odrastao uz umetnost i patnju oca, o čoveku koji je izgubio roditelja, a ipak nastavio da korača, i o suprugu koji je hrabro izabrao ljubav koja je izazvala čitavo društvo — i opstao.