Imam 56 godina, nemam muža, decu, ni siguran dom, upropastila sam mnoge prilike za sreću: Sad znam i zašto me je zadesio takav život

Kejt Spajser, poznata novinarka, ogolila je dušu i iskreno progovorila o svom životu sa ciljem da svim ženama koje prolaze kroz sličnu ili istu situaciju da pruži podršku i pošalje im važnu poruku – da nisu same, niti jedine, i da kao i svi, imaju pravo na sreću. 

„Dobro sam. Ne brini, tata. Moj život nije težak“, veselo mu doviknuh, svesna tuge u njegovom glasu.

Dok hodam ka autu po hladnom zimskom suncu, na milisekundu pomislim: „O čemu on priča? Imam 56 godina. Ništa nije u redu sa mojim životom!“

Ali onda sam kod auta. Privezak za ključ je pokvaren već dugo i potrebno je nekoliko minuta petljanja da se vrata otvore. Unutra su sedišta prekrivena blatnjavim otiscima šapa i posuta otpadom: knjige, nekoliko cipela, haljina koju sam mesecima nameravala da popravim.

Pokazivač goriva je „škripav“ i nizak. Na vetrobranskom staklu je mrlja od nosa mog psa koja mi zaklanja vid u određenom svetlu, što je takođe tamo već mesecima. Nisam shvatio kako da koristim sistem za zabavu u automobilu koji su instalirali prethodni vlasnici, iako posedujem auto skoro godinu dana, jer nikada nema vremena za takve trivijalne brige. Uvek kasnim.

„Uvek kasniš“, govore mi ljudi sa umornom iritacijom. Ili besnim psovkama, ako je u pitanju moj bivši dečko.

„Nije tako“, kažem, razmišljajući o jednom putu kada nisam zakasnila i odlučujući da više nikada ne zakasnim.

„Jeste“, kažu, a činjenica da mogu da napišem ovaj poznati mali skript sugeriše da su u pravu.

Umorna sam od toga. Decenijama sam razmišljala: „Šta nije u redu sa mnom?“ Trudila sam se da se sredim. I još uvek pokušavam – osim što sada sebe posmatram kroz prizmu poremećaja pažnje i hiperaktivnosti, ili ADHD-a.

Prošle godine sam dobila zvaničnu dijagnozu, ali tek sada, kako se bliži kraj 2025. godine, to mi je zaista postalo jasno.

Ovo sam ja. Ovako moj mozak funkcioniše.

Sve češće se takva dijagnoza dočekuje sa skepticizmom. Neki kritičari kažu da je to medikalizacija ličnosti ili karta za izlazak iz zatvora. Jedan komentator je sumirao preovlađujući stav opisujući ljude koji misle da imaju ADHD kao „samo zbunjene životom“.

Nedavno najavljena istraga ministra zdravlja Vesa Stritinga o rastućoj potražnji za uslugama mentalnog zdravlja, ADHD-a i autizma proistekla je iz sličnog osećanja. Izgleda da je „zabrinut“ da se uobičajeni stres i osećanja „patologizuju“ i da se neurodivergencija „preterano dijagnostikuje“.

I nisu samo deca ta koja se dijagnostikuju u sve većoj meri: upućivanje na procenu ADHD-a među starijima od 45 godina povećano je za 400 procenata u poslednjih pet godina.

Na naslovnoj strani časopisa „Britanski medicinski žurnal“ nedavno je postavljeno pitanje da li bi Velika Britanija trebalo da sledi planove Švedske da počne sa dedijagnostikovanjem ADHD-a kako bi se lečenje primalo samo u najtežim slučajevima.

Ali mogu vas uveriti da ne koristim svoju dijagnozu kao izgovor.

Razočaran sam kako mi se život odvijao. Otkriće da imam mozak koji se bori sa emocionalnom regulacijom i ima manje kontrole kada je u pitanju stres i impulsi nije mi se činilo kao neka čast. Voleo bih da to nikada ne pomenem. Radije bih da me doživljavaju kao pomalo bezveznog čoveka nego da imam ADHD. Sramotno je.

Ali ono što mi je dijagnoza bila je olakšanje. Naoružana malo znanja i nekim lekovima, konačno sam mogla efikasnije da upravljam svojim životom.

Razumem odakle dolaze anti-ADHD brigade. Pre nego što mi je dijagnoza postavljena, i ja sam bila jedna od tih ljudi koji odbacuju ADHD. Ali sam takođe očajnički tražila rešenje za svoje probleme.

Kada se moja 15-godišnja veza završila leta 2024. godine, moj sada bivši partner je bio besan na mene. Njegove tri glavne žalbe su se svodile na: loše se snalazim sa novcem, opasno impulsivan sam i užasno sam neuredan.

To zvuči neljubazno – i bilo je – ali nije bilo ni potpuno netačno. Decenijama sam se pitao šta nije u redu sa mnom. Zašto nemam posao, penziju, ušteđevinu, decu?

Zašto sam tako razdražljiva? „Prestani da mrdaš nogom“, rekao bi bivši dok je pokušavao da zaspi. Sitna briga, ravna neredu, možda, ali procena ADHD-a, koja traje više od dva sata, je proces sabiranja. Nered i sindrom nemirnih nogu su najmanje od svega.

Jer, da, bilo je mnogo više od toga: previše sam pio, drogirao se, pušio cigarete, trošio novac koji nisam imao na stvari koje mi nisu bile potrebne. Bilo je beskrajnog zezanja. Bilo je trenutaka kada bih se izlagao opasnosti na načine o kojima ne mogu da razmišljam ni privatno, a kamoli javno ovde.

Zašto sam se ponašao onako kako sam se ponašao?

Moj dečko, pošto se razljubio, video je samo najgore od mene. I ja sam to videla.

Godinama ranije, jedan švajcarski psihijatar bezizražajnog lica, koga sam intervjuisala o njegovoj stručnosti u metodama rehabilitacije od droga, hladnokrvno mi je predložio da bi mi mogla biti od koristi procena ADHD-a. Tada sam ignorisala taj predlog. Sada, kada se osvrnem na posledice toga što sam bila ja celog života, drago mi je što sam konačno poslušala njegov savet.

I leta 2024. godine, dobio sam ono što je izgledalo kao odgovor na sva ta pitanja: imam ADHD.

ADHD je u velikoj meri uzrokovan disregulacijom u dopaminskim mrežama mozga. Dopamin je ključni hormon za regulaciju ponašanja i utiče na fokus, organizaciju, motivaciju, kontrolu impulsa i pamćenje. Ako nemate dovoljno dopamina, pronalaženje motivacije za radnje je teško. Telo je dizajnirano da pronađe ravnotežu. Žedni? Pijete vodu. Gladni? Jedete. Nema dovoljno dopamina? Pokušaćete da ga pronađete negde.

Upravo u internatu se prvi put pojavila moja sposobnost za haos – u prekomernom pićanju, pušenju, poremećaju u ishrani i želji za avanturama koje mi neće doneti značku „Devojački vodič“. Srećna sam što nisam mrtva.

Univerzitet je doživeo eskalaciju toga, uprkos tome što su svi moji prijatelji bili „fini“ ljudi. Nije bilo lošeg društva: ja sam bio problem.

Do skoro, izlazila bih sa prijateljima u bioskop ili na neku razumnu večeru, oprostili bismo se, a onda – iskreno ne znam kako – ja bih i dalje bila napolju u gradu dok su oni prali zube i spremali se za spavanje.

Šetnja kući kroz grad u zoru mi se nikada nije činila opasnom (i dalje mi se ne čini). Penjanje uz liticu u japankama, uskakanje u taksi sa nepromišljenim strancem – ništa što sam radio mi se nikada nije činilo rizičnim.

Muškarce nije bilo problem pronaći, ali uvek je kasnije postojao problem zbog kojeg nismo sarađivale. Možda bi mi bilo bolje sa moja dva divlja psa – još jednim od impulsivnih buba mog disregulisanog mozga.

„Nemojte nabavljati drugog psa“, svi su govorili, „a posebno ne drugog Podenka.“ I vi možete razmišljati o posledicama impulsivnosti kada čučite u šumi, sa glavom u rukama, vrištite od frustracije jer su ponovo zaboravili šta znači „dođi“, a vi ste vlasnik čudnog mozga programiranog za ispade.

Neke od mojih potraga za dopaminom bile su zaista zdrave. Završetak nedeljne pustinjske trke pod nazivom Maraton de Sabls u kasnim tridesetim godinama bio je iznenađenje s obzirom na to koliko sam loše bio organizovan. Plivao sam od Azije do Evrope preko Bosfora. Završio sam triatlone na olimpijskoj distanci, uprkos onome što je moja baka nazivala mojim „reketskim životom“. Sport je zadovoljio potrebu i iskreno sam se nadao da bi mogao da izleči šta god da je bilo pogrešno sa mnom.

Ali nijedna od mojih ludorija traženja dopamina nije bila toliko kontinuirano problematična kao odugovlačenje.

Odugovlačenje je povezano sa dopaminom jer će glad mozga za njim favorizovati stvari koje pružaju brzu nagradu – cigaretu, kratak pogled na Instagram, čak i brisanje poda ili pečenje torte – u odnosu na odloženo, ali daleko veće zadovoljstvo obavljanja posla.

Tome se dodaje stalni unutrašnji monolog, koji ide ovako: „Zašto ne mogu ovo da uradim kako treba? Šta je, dođavola, sa mnom?“

Godinama sam sedeo na terapiji, monotono sam pokušavao da oteram taj samokritični glas, ne razumejući zašto ne ide. Samo sam želeo da nastavim sa životom i da se „izlečim“. Sada shvatam da je to karakteristika ADHD-a.

Ti stimulansi koje sam toliko volela isključivali su unutrašnju buku. Lekovi za ADHD rade isto, i kada sam pronašla pravu dozu, umirujući mir se spustio poput ćebeta od prigušujućeg snega preko mojih užurbanih misli. Moj mozak je bio tih.

Imati ADHD je kao biti ljudski ekvivalent spakovanog nameštaja, ali bez ikakvih uputstava: možda ćete ga sastaviti, ali će uvek biti malo klimav. Ili auto kome nedostaju druga i treća brzina. Obično na kraju završim stvari, ali često samo uz iscrpljujuće i neprijatne količine stresa koje me teraju dalje.

Životi osoba sa ADHD-om nisu ni na koji način osuđeni na propast, ali su svakako teži. Dr Majn Konkbajir, koja je voditeljka podkasta „Ja sam ADHD! Ne, ti nisi“ (zajedno sa svojim suprugom, komičnim glumcem Polom Vajthausom), ima ovo stanje.

Njen svakodnevni posao je konsultacija o tome kako obrazovati malu decu koja su neurodivergentna. Stope ADHD-a su veoma visoke u našim zatvorima; muškarci i žene koji su išli, kako to dr Konkbajir naziva, „dobro utabanim putem od škole do zatvora“.

Neki ljudi zauzimaju suprotan stav i nazivaju ADHD supermoći, ali ja nikako ne bih upotrebio taj mučan izraz. Da, milijarderi poput Ričarda Brensona i Bila Gejtsa je imaju, kao i komični geniji poput Stivena Fraja i Armanda Janučija. Ali za veliku većinu, to je ogromna neprijatnost koja poziva haos u njihove živote.

Prošlog vikenda, na šezdesetoj godišnjici mog prijatelja, sedeo sam pored čoveka sa poznatim prezimenom. Priznao mi je da povremeno krade tablete svog deteta „Koncerte“, leka koji se prepisuje za ADHD. To je vrsta metilfenidata – stimulansa koji povećava dostupnost dopamina. ADHD je nasledno stanje i, iako nije bio pregledan, rekao mi je: „Definitivno ga imam.“

Život ovog čoveka je bio i smešno privilegovan – Iton, Oksford, obilje veza na visokim nivoima – i istovremeno okarakterisan nizom nepredviđenih i ishitrenih izbora i neuspeha. Uspeh koji je postigao bio je uprkos sebi. A sada zamislite tog poremećenog klinca, ali bez ikakvih prednosti u životu.

Nikada nisam prestao da radim. Nisam problem za društvo – plaćam porez (mada uvek kasnim sa prijavom i, da sam produktivniji, mogao bih da platim više). Ali sam pravio probleme drugima. Radeći do kasno jedne noći, tokom jednog od mojih retkih kratkih izleta u korporativni život, slučajno sam zapalio svoj ugao kancelarije.

Trudila sam se da sredim svoju koncentraciju i ukrotim svoje divlje emocije. Probala sam sve, od suplemenata i čudnih dijeta do akupunkture i ekstremnih režima vežbanja.

Kada sam morao da napišem nekoliko knjiga 2018. godine, bio sam toliko siti svog odugovlačenja koje je bilo oružje da sam potražio ilegalni tretman u nadi da će mi pomoći. To je podrazumevalo uzimanje veoma velike doze psihodelika – južnoameričke halucinogene droge ajahuaske – kojoj ne bih preporučio pristup sa bilo čim osim sa ogromnom količinom opreza i istraživanja.

Uspelo je. Dve noći potpune patnje sklupčane u fetalnom položaju u turobnoj škotskoj seoskoj sali kao da su ponovo pokrenule moj nestabilni mozak i donele mi šest meseci emocionalnog mira, samopouzdanja i korisnosti. Obe knjige su bile bestseleri.

Pitam se koliko bih još napisala da nisam imala ADHD ili da sam ranije (legalno) primala lekove.

Danas je moj svakodnevni život prilično zdrav. Jedem zdravu hranu, vežbam, pijem manje, pokušavam da stvorim rutine za sebe – sve to zajedno značajno smanjuje simptome ADHD-a.

Lek koji uzimam nije bez problema. To je stimulans, i ako pogrešno uzmem dozu, postanem razdražljiv i anksiozan. San mi može biti užasan. Ali moj apetit za pićem je nestao – sve što mi se ovih dana sviđa je poneka čaša vina uz hranu.

Ustajem i počinjem da radim bez ponavljanja obrazaca. Sećam se da platim kazne za parkiranje na vreme.

Ali odluke o traženju dopamina imaju dugoročne posledice. Višestruke studije su pokazale smanjenje očekivanog životnog veka kod osoba sa ADHD-om, sa smanjenjem od četiri do devet godina za muškarce i od šest do jedanaest godina za žene. Ono što smanjuje ovaj očekivani životni vek nisu sami fizički simptomi ADHD-a, već posledice te doživotne žurbe ka sledećoj dozi dopamina.

Godinama sam očajnički samo želela da imam neku kontrolu nad svojim impulsima i raspoloženjima. Uvek sam mislila: „Sutra ću biti bolja osoba“. Ove godine sam shvatila da imam ADHD mozak i šta to znači za mene i moj život. Da nema sutra – ovo je najbolje što mogu da dobijem.

Moj bivši mi je rekao, onako kako se to radi u onim brutalnim svađama pri raskidu: „Beskorisna si i uvek ćeš biti“. Ne verujem u to ni u kom smislu „jadna ja“, ali sam potpuno shvatila šta mislim. Beskorisna sam u određenim stvarima – potpuno beskorisna.

Žao mi je što nemam decu, unuke, siguran dom. Živim u iznajmljenoj kući. Možda će mi neko jednog dana dati hipoteku, ali možda, zbog mog kreditnog rejtinga i godina, neće. Samozaposlen sam u prekarnom položaju.

Ne možeš poništiti prošlost – ali osećam žaljenje i frustraciju što sam upropastila svoje prilike i još uvek imam loše životne veštine kada su u pitanju finansije, vreme i upravljanje stresom. Nekih dana mi se čini da mi osnovna sposobnost oblačenja i dalje izmiče. Zašto sam kupila kožnu košulju i neke smešne tinejdžerske hip-hop farmerke kada mi je odavno potrebna praktična odeća za posao?

Ali imam gomile stvari na kojima treba da budem zahvalan i srećan. Ne osećam samosažaljenje i nisam depresivan.

Moj stari agent mi je jednom rekao: „Više nikada ne želim da radim sa nekim ko ima ADHD, oni su noćna mora.“

Nije pričao o meni, ali vidim zašto je to rekao. Ljudi sa ADHD-om su svašta. Kasni. Haotični. Neuredni. Emotivni. Nefiltrirani. Preosetljivi. Brbljivci. Bučni. Nevaljali. Često nadmudruju druge. Takođe su statistički mnogo skloniji da izgube ključeve od kola, odu u zatvor, izvrše samoubistvo, imaju problema sa zavisnošću, razvedu se, imaju problema sa vezama i budu zlostavljani.

Dakle, tata je bio u pravu. Priznajem da ADHD može život učiniti veoma specifičnom vrstom teškog. Nazivanje „zbunjenosti oko života“ od strane skeptika nije samo činjenično pogrešno, već je i okrutno.

Približno pet procenata stanovništva Velike Britanije živi sa ADHD-om . I kako se istraživanja dijagnoze poboljšavaju, sve je veći fokus na upravljanju simptomima, a ne na pukoj medicinskoj medicini stanja. Evo pet stvari koje mogu pogoršati ADHD…

Bolan raskid, promena posla, postajanje roditeljem ili suočavanje sa smrću rođaka ili prijatelja… ljudima sa ADHD-om je mnogo teže da se prilagode velikim životnim promenama, kaže Blandin Frenč, istraživačica psihologije na Univerzitetu u Notingemu , koja i sama živi sa ADHD-om.

Istraživanja pokazuju da je mozgu osoba sa ADHD-om mnogo teže da se nosi sa promenama zbog onoga što neuronaučnici opisuju kao deficite u izvršnim funkcijama. To utiče na njihovu sposobnost da se nose sa emocionalnim previranjima i donose odluke u isto vreme, i to je razlog zašto ljudi sa ADHD-om napreduju u rutini i predvidljivosti.

Šta da radite: „Ne možete predvideti kako će vas tuga pogoditi“, kaže dr Frenč, ali možete stvoriti ključni sistem podrške od ljudi na koje se možete osloniti, bilo da je to porodica ili prijatelji koji vam mogu pomoći da se prilagodite ovim prelazima.

Jedan od problema sa konzumiranjem hrane bogate šećerom jeste to što može uticati na nivo glukoze u krvi, uzrokujući brze skokove i padove. Ovo stvara osećaj letargije i pogoršava neke od teškoća vezanih za motivaciju i fokus koje mnogi ljudi sa ADHD-om doživljavaju.

„Sve to stvara začarani krug, posebno u kombinaciji sa lošim snom“, kaže profesor Dejvid Dejli, istraživač primenjene psihologije na Univerzitetu Notingem Trent.

Šta da radite: Ako ste gladni, pokušajte da se držite grickalica od integralnih namirnica kao što je šaka orašastih plodova ili sušenog voća.

„Malo kofeina je u redu, ali mnoge osobe sa ADHD-om su veoma impulsivne“, kaže profesor Dejli. „One su nepažljive i zato im je teže da prate svoje ponašanje. Zato im je mnogo lakše da popiju tri do pet šoljica kafe.“

Prekomerna količina kofeina može dodatno otežati koncentraciju i dovesti do toga da su skloniji donošenju impulsivnih odluka.

Šta da radite: Popijte samo jednu šolju kafe pre podneva. Držanje kafe bez kofeina je takođe opcija, ali profesor Dejli takođe kaže da je važno biti svestan da čak i neka relativno zdrava pića poput zelenog čaja i matče mogu imati prilično visok nivo kofeina koji se može akumulirati u sistemu. On savetuje svima sa ADHD-om da se klone svih energetskih pića, od kojih mnoga imaju izuzetno visoke koncentracije kofeina.

Istraživanja pokazuju da najmanje četvrtina svih odraslih osoba sa ADHD-om prijavljuje probleme vezane za nesanicu i dnevnu pospanost, što pogoršava probleme sa pažnjom i motivacijom. Prema rečima profesora Dejlija, to je zato što se mozak osoba sa ADHD-om ne isključuje noću na isti način kao što je to slučaj kod neurotipičnih osoba. Jedan od ključnih razloga je taj što je kod ADHD-a proizvodnja hormona spavanja melatonina odložena, tako da ne počinje da se luči do mnogo kasnije uveče.

Šta da radite: Pokušajte da ograničite vreme provedeno ispred ekrana noću, a igranje igranja na dnevne sate.

Profesor Dejli kaže da neki od simptoma mamurluka – poput teškoća sa koncentracijom – u suštini imitiraju ADHD, što deluje kao dvostruki udarac za ljude koji žive sa ovim stanjem. „Ako već imate problema sa održavanjem pažnje, mamurluk će to samo otežati“, kaže on.

Šta da radite: Profesor Dejli predlaže strategije koje olakšavaju osobama sa ADHD-om da prate sopstvenu potrošnju. „Jednostavne stvari poput toga da popijete samo malu čašu vina kada pijete ili da ostavite flašu vina u kuhinji“, kaže on. „Dakle, ako ste na četvrtom putu u kuhinju da dopunite čašu, to stvara podsetnik da ste već popili tri čaše.“