Glavni trag je bila Meira Al Kasim, devojka koja joj se sasvim slučajno poverila. Sedele su zajedno u frizerskom salonu i pričale o temama koje su normalne za mlade žene. Nije im bilo ni prvi put da se sretnu, lako je Meira bila dosta mlađa od Monik, imale su mnogo zajedničkog.
Meira Al Kasim je u razgovoru pomenula neku svoju drugaricu, koja je jednostavno nestala. Ona je brinula pa je otišla da je potraži, ali su drugaričini roditelji odbili da joj daju bilo kakvu informaciju. Već je bila spremna da ode u policiju, kada ju je pronašao brat te drugarice. Pripretio joj je da ne talasa. Meira je bila zapanjena, ali nije želela da odustane.
Ubrzo joj je drugaricina sestra donela pisamce. Meira je prepoznala prijateljičin rukopis. Pisala je da se udala i da sada živi sa mužem u Iranu, da je dobro i da je srećna. Pisala je i da je ne traži više. Možda bi Meira i odustala posle takvog pisma, da nije bilo zadnje rečenice. U njoj je pozdravljala Meirine sestre Azizu i Kabiru. jedina mana tog pozdrava je bila, što Meira nije imala sestre, već braću koja su se zvala Aziz i Kabir, a to je njena prijateljica znala. Hiljadu puta joj je dolazila u kuću.
Meira je shvatila da nešto nije u redu, pa je ipak otišla u policiju. Tek tamo ju je dočekalo razočaranje. Policajac koji ju je primio objasnio joj je da svake godine iz Pariza, nestane po pedesetak devojaka Muslimanki i da oni znaju da ih roditelji prinudno vraćaju u matične zemlje i tamo udaju na silu za pripadnike iste vere.
Meira mu je ispričala za pismo koje je dobila od prijateljice. Policajcu sve to nije bilo nepoznato. Jedino što joj je savetovao bilo je da bude oprezna, jer rodbina takvih devojaka ne voli kada im se njuška oko kuće. Objasnio je Meiri da nisu u pitanju porodice sa dna, već porodice koje su u samom Parizu stekle neke pozicije. 1 oni su takođe udavali ćerke na silu. Najgore od svega je bilo to, što su te devojke odrastale u Francuskoj u gradu svetlosti, u slobodi, a onda su iznenada, potpuno nespremne za to, morale da se podvrgnu šerijatskim zakonima svojih predaka.
U jednom momentu, kad su se rastajali, policajac joj je pola u šali, pola ozbiljno rekao:
– jesi li sigurna da se i tebi tako nešto ne sprema?… Koliko ti je godina?
– Sedamnaest. Uskoro ću osamnaest.
-I tvoja drugarica je nestala kad je napunila osamnaest.
Ta se rečenica toliko urezala u devojčinu svest, da je odmah stigavši kući, u razgovoru sa majkom, pokrenula tu temu. Uvek je ranije sa majkom mogla o svemu da razgovara, sada joj se činilo da izbegava ne samo temu, već i da je pogleda u oči.
Meira se uplašila. Počela je da razmišlja na sasvim drugi način o svojoj porodici. Postalo joj je jasno da se u kući nešto sprema, nešto što njoj ne sluti na dobro.
