Kroz svoje iskustvo, Lazar pokazuje koliko je složen i zahtevan proces izlaska iz zavisnosti, ali i koliko je moćan ljudski duh kada odluči da se bori i ne odustaje.Iza svetla reflektora i aplauza krije se priča o dugoj i teškoj borbi sa zavisnošću, unutrašnjim demonima i sopstvenim slabostima.

Lazar Strugar, glumac koji je postao poznat po ulozi Avaksa u filmu “Kad porastem biću Kengur”, važi za jednog od omiljenih junaka domaće kinematografije. Ipak, iza blistave karijere skrivala se borba sa teškom zavisnošću, koju je Lazar dugo pokušavao da prevaziđe. Malo ko je znao da su njegove unutrašnje borbe daleko složenije od problema koji se vide spolja. On je otvoreno govorio da je droga bila posledica duhovne praznine, unutrašnje nesigurnosti i potrebe da se ispune emocionalne praznine.

• Njegov put u svet narkotika počeo je vrlo rano. Sa samo četrnaest ili petnaest godina isprobao je marihuanu, a sa sedamnaest se susreo sa heroinom. Lazar je isticao da je bio sklon supstancama koje povećavaju dopamin, serotonin i endorfin, dok je heroin koristio da bi se oslobodio bola. Iako su ga prve uspešne filmske uloge činile ponosnim, razočarenja i neispunjena očekivanja u privatnom životu vratila su ga starim navikama.

Tokom godina zavisnosti, Lazar je prošao kroz teške trenutke koji su mu često prijetili životom. Jedan od najdramatičnijih događaja bio je kada ga je diler pozvao zbog duga, a Lazar ga je čekao sa pištoljem na stolu, svestan opasnosti i sopstvene nemoći. Taj trenutak jasno je pokazao koliko zavisnost utiče na emocionalnu i fizičku stabilnost osobe.

Lazar je svoj proces izlečenja započeo kroz dugotrajan program rehabilitacije, koji je trajao sedamnaest meseci. On je objasnio da fizičke posledice uzimanja opijata nestaju relativno brzo, dok se pravi uzrok zavisnosti, koji je često duboko ukorenjen u psihičkoj i duhovnoj sferi, ne može rešiti odmah. Njegova iskustva pokazuju da su ljudi skloni drogi ili prezaštićeni ili potpuno nezaštićeni, a u njegovom slučaju problem je bio kompleks vrednosti, koji je stvorio unutrašnji nemir i nedostatak stabilnosti.

Zdravstveni sistem, prema njegovim rečima, često ne pruža pravu pomoć zavisnicima. Lazar je iskusio kako se osobe sa heroinom prebacuju na supstitucione lekove poput metadona ili buprenorfina, što smanjuje društvenu štetu, ali ne rešava stvarnu zavisnost. Tokom upotrebe buprenorfina, Lazar je imao halucinacije i deluzije koje su trajale danima, što je dodatno otežalo njegovo izlečenje. On veruje da je pravi cilj lečenja potpuna rehabilitacija osobe, a ne samo smanjenje štete za društvo.

• Nakon izlaska iz rehabilitacije, Lazar je odlučio da svoj život posveti pomaganju drugim zavisnicima. Volonterski je radio u centru, učestvujući u svakodnevnim aktivnostima i nadgledajući druge korisnike programa. Program je bio intenzivan, sa deset sati obaveza dnevno, radom na imanju i brigom o drugima, što je ljudima omogućavalo da razviju osećaj odgovornosti i samokontrole. Lazar je isticao da je jedini pravi put ka izlečenju postepeni rad i pridržavanje pravila, dok površne promene i emotivne iluzije često vode u ponovnu zavisnost.

On je posebno naglasio da rehabilitacija nije samo fizičko uklanjanje droge iz tela. Potrebno je raditi na psihičkoj i duhovnoj obnovi, razvijati emocionalnu stabilnost i učiti kako odgovorno funkcionisati u društvu. Ljudi koji se ne suoče sa sopstvenim unutrašnjim problemima često se vraćaju starim navikama, a Lazarova iskustva su to jasno potvrdila.

Danas Lazar Strugar aktivno koristi svoje iskustvo da inspiriše i podrži mlade ljude koji žele da izađu iz sveta droge. Njegova priča pokazuje da oporavak nije jednostavan, da zahteva hrabrost, posvećenost i volju da se suoči sa sopstvenim demonima. Kroz svoj rad u rehabilitacionim centrima i volontiranje, Lazar je postao simbol nade i dokaza da je moguće prevazići zavisnost, naučiti odgovornost i ponovo pronaći smisao života. Njegov život pokazuje da prava snaga leži u razumevanju uzroka problema i spremnosti da se korak po korak gradi novi put, oslobođen od prošlih poroka.