Mariju kao bebu mama strpala u kokošinjac i zarobila 10 godina: Sve šokirao njen izgled kad je nađena, evo kako sad živi

Život

Marija Isabel Kuaresma Dos Santos živi život koji ni najbolji scenaristi ne bi mogli da osmisle, a njen slučaj je sve do 1980. godine šokirao i zaprepastio ceo svet. Rođena 1970. godine u malom portugalskom selu Tabua, Marija je započela svoj život kao potpuno zdrava beba, a okolnosti koje su usledile u njenom detinjstvu biće za nju, a i za sve koji su čuli njenu priču, prava noćna mora. Iako je trebalo da uživa u srećnom, bezbrižnom detinjstvu, Marija je od samog početka bila suočena sa nesrećama koje su je uvele u nezamislivu sudbinu.

Njena majka je bolovala od meningitisa i imala ozbiljne psihičke probleme. Nažalost, zbog svojih mentalnih poteškoća, majka nije uspela da prepozna svoju novorođenu ćerku kao članicu svoje porodice. Umesto da se brine o Mariji, ona ju je, kada je imala samo godinu dana, odvela u kokošinjac, gde je devojčicu ostavila da se snalazi sa živinom. Ostatak porodice nije ništa učinio da zaustavi ovu nehumanost i vrati Mariju u topli dom. Oduzeta od ljubavi roditelja, lišena bilo kakve ljudske interakcije i razvoja, Marija je ostala zarobljena među kokoškama, gde je provela čitavu deceniju svog života.

Odrasla je u potpunoj izolaciji, bez ljubavi, pažnje i obrazovanja, pa su se njene navike, ponašanje i fizičko stanje drastično promenili. Od nje su postepeno nestajali svi tragovi ljudskog ponašanja, a sve više je ličila na kokoške sa kojima je živela. Do 1980. godine, njen život je bio potpuno zanemaren, a društvo je nije primetilo. Marija je postala poznata kao „pileća devojka“, naziv koji su joj dodelili mediji zbog njenih specifičnih ponašanja i navika.

Zanimljivo je da su za svoje starije sinove, Marijina majka i otac, bili uzorni roditelji. Dečaci su živeli normalan život, jeli redovno, spavali u toplim krevetima, išli u školu i uživali u društvu vršnjaka. Oni su bili svesni što se dešava sa njihovom sestrom, ali nisu bili u mogućnosti da je spasu. I dok su se druga deca igrala i učila, Marija Izabel je bila primorana da jede ono što je bila hrana za kokoške: žitarice, lišće kupusa i otpatke sa stola. Niko joj nije pomogao, i ostala je potpuno zapostavljena, živeći u potpunoj društvenoj izolaciji.

  • Međutim, 1976. godine, čula se priča koja je konačno donela tračak nade u Marijin život. Jedna od tetki, koja je saznala u kakvim uslovima Marija živi, odlučila je da alarmira situaciju. Tetka je insistirala na tome da se bebi posveti pažnja, pa je organizovala dolazak lekara. Zatraženi lekari su ubrzo stigli i pronašli bebu u kokošinjcu. Pregledali su Mariju i odmah je hospitalizovali zbog ozbiljnih psihičkih problema i zaostajanja u razvoju.

Iako je bila hitno hospitalizovana, postupak nije išao glatko. Iako su stručnjaci bili svesni da Marija zahteva hitnu pomoć, niko nije bio voljan da je prihvati u rehabilitaciju ili psihijatrijsku ustanovu, pa je devojčica nakratko vraćena u iste užasne uslove u kojima je provela svoje detinjstvo. Mnoge komšije i ljudi u selu bili su svesni njenog života u kokošinjcu, ali su bili ravnodušni. Smatrali su da to nije njihov problem i nisu želeli da se mešaju u tuđe živote.

Mediji su ubrzo otkrili Marijinu priču, a novinari su bili zaprepašćeni što je neko mogao da preživi u tako strašnim uslovima. „Teško je zamisliti da bi neko mogao da preživi u uslovima u kojima je ova devojka godinama bila podvrgnuta“, pisali su tada novinari, ističući neverovatnu ravnodušnost društva prema Mariji. Ipak, priča o njoj nije prošla neopaženo. Prva dama Portugala, Manuela Eanes, saznala je kroz šta je Marija morala da prođe i insistirala na tome da bude smeštena u najbolji rehabilitacioni centar u zemlji.

  • Kada je stigla u rehabilitacioni centar, Marija je bila u ozbiljnom fizičkom i mentalnom zaostatku. Prema izveštajima, njeno ponašanje bilo je daleko od tipičnog ponašanja devojčice njene starosti. Mentalna retardacija bila je najverovatnije rezultat njenog potpunog nedostatka ljudske interakcije tokom prvih godina života. Marija nije mogla da plače, jer nije imala iskustva u ljudskoj komunikaciji. Njeno ponašanje bilo je određeno najjednostavnijim biološkim instinktima i refleksima, a njen izgled i pokreti podsećali su na ponašanje ptica.

Sa Marijom je radilo mnogo specijalista, ali čak i nakon deset godina, devojčica nije mogla da nauči da govori. Mogla je da izrazi svoje osnovne emocije gestovima, a njeno ponašanje i dalje je bilo usmereno ka imitujućem oponašanju ptica. Išla je malim koracima i neprestano mahala rukama, kao što je to radila kokoš. Međutim, nije bilo potpuno nemoguće da se njen život postepeno poboljša. Lekari su verovali da je moguće da će Marija, uz odgovarajuću pomoć i rehabilitaciju, napredovati i postepeno savladavati osnovne socijalne veštine.

Danas, Marija je u specijalizovanom rehabilitacionom centru, gde se i dalje intenzivno radi na njenom fizičkom i psihičkom oporavku. Iako je postigla određeni napredak i sada koristi znakove da izrazi svoje želje i emocije, njen život i dalje je ispunjen izazovima. Mediji nisu uspeli da je uhvate ni na jednoj fotografiji tokom poslednjih 25 godina, jer su radnici rehabilitacionog centra veoma pažljivi u tome da je zaštite od nepotrebne pažnje javnosti. Iako se njen napredak polako vidi, pitanje koliko će vremena biti potrebno da se potpuno oporavi ostaje otvoreno.

Pristup premium sadržaju:
PDF i AUDIO knjige
 

9.90€ za mjesec.