Moja 14-godišnja ćerka juče je naručila jedan jedini keks na svoju plesnu probu – za 12 dolara. To nije nešto što je naučila od nas; mi nikada ne naručujemo dostavu zbog troškova. Pronašla je način da to uradi preko Safarija, kako ne bi morala da traži instalaciju aplikacije, pošto su joj aplikacije pod nadzorom.
Nije razmaženo dete, zna da ju je taj keks koštao skoro tri pune nedelje džeparca za kućne poslove. Redovno razgovaramo o novcu na realan i otvoren način – nešto što ranije generacije nisu imale. Neću je kazniti zbog onoga što smatram lošom potrošačkom odlukom, ali mislim da je ovo odlična prilika za učenje o štednji i želim da to pravilno rešim.
Svet je danas drugačiji. Nju ne motivišu uštede za skupe igrice ili odeću kao mene kad sam bila njenih godina.
Bonus:
Kupila sam svom petnaestogodišnjem sinu nove farmerke — isti broj, isti brend kao i uvek. Obukao ih je, pogledao se u ogledalo i odmah ih bacio na pod. “Previše su krute, čudne su, zašto me nikad ne slušaš?” Otišao je u sobu, zalupio vrata i nije hteo da priča sa mnom do kraja večeri.
Dva dana kasnije, vidim ga kako ih nosi. “Razvukle su se,” promrmljao je.
Bez izvinjenja. Samo farmerke.
