Muškarci su čeznuli za našom najlepšom glumicom, a ona pala na šarm profesora: S njom je bio u braku, a vanbračnog sina napravio njenoj koleginici

Njihova ljubavna priča izgledala je poput scenarija za veliki filmski hit – bila je ispunjena emocijama, strašću, nežnošću i verom u zajednički život. Stevo Žigon i Jelena Žigon proveli su decenije jedno uz drugo, deleći najlepše trenutke, ali i životne izazove. Njihova ljubav trajala je sve do 28. decembra 2005. godine, kada je Stevo preminuo.

Njihova priča počela je davne 1950. godine na Fakultetu dramskih umetnosti. Jelena je tada bila sedamnaestogodišnja studentkinja, puna snova i ambicija, dok je Stevo imao 24 godine i radio kao asistent.

ZALJUBIO SE U SRPSKU SOFIJU LOREN I GODINU DANA JOJ JE SLAO ANONIMA PISMA: Ovako su se zavoleli Jelena i Stevo Žigon

Iako je među njima od prvog susreta postojala posebna povezanost, njihova ljubav nije nastala preko noći. Stevo je polako osvajao Jelenu pažnjom, poštovanjem i iskrenim emocijama, dok je ona u njemu prepoznala ne samo talentovanog umetnika, već i čoveka uz kojeg želi da provede život.

Njega je privukla njena prirodna lepota i harizma, zbog koje su je mnogi kasnije prozvali „srpskom Sofijom Loren“. Jelenu je, s druge strane, očarao Stevin izgled, talenat i umetnička strast, koja je već tada nagoveštavala veliku karijeru.

Stevo nije želeo da požuruje njihovu ljubav. Umesto velikih reči i prolaznih gestova, odlučio je da svoja osećanja pokazuje strpljivo i iskreno. Čitavu godinu slao je Jeleni ljubavna pisma, u kojima joj je otkrivao koliko mu znači i koliko ozbiljno razmišlja o njihovom odnosu.

Njegova upornost, ali i nežan pristup, na kraju su osvojili Jelenino srce. Iz tih pisama i mladalačke zaljubljenosti rodila se ljubav koja je trajala više od pola veka.

Jelena se kasnije prisećala početka njihove romanse:

„U Stevu sam se zaljubila još sa 17 godina na Akademiji, gde je radio kao asistent. Od tada sam pod njegovom rediteljskom palicom.“

Ove reči nisu govorile samo o ljubavi, već i o dubokom poštovanju koje je Jelena imala prema svom suprugu i njegovom umetničkom radu.

Njihova veza nije bila samo mladalačka zaljubljenost. Tokom godina postala je čvrsto partnerstvo zasnovano na poverenju, podršci i zajedničkom stvaranju.

Za mnoge koji su ih poznavali, predstavljali su primer para koji nije spojila samo strast, već i duboka povezanost dvoje ljudi koji su jedno drugom bili najveća podrška.

Kada je došlo vreme da Stevo upozna Jelenine roditelje, odlučio je da taj trenutak učini nezaboravnim. Umesto uobičajenog dolaska, pojavio se sa violinom – romantičnim gestom koji je pokazao njegovu umetničku dušu i pažnju prema porodici svoje izabranice.

Taj potez ostavio je snažan utisak na sve prisutne. Bio je to trenutak koji je pokazao koliko je Stevo ozbiljno shvatio njihovu vezu i koliko mu je bilo važno da pokaže poštovanje prema Jeleni i njenim najbližima.

Njihova priča ostala je upamćena kao jedna od najlepših ljubavnih priča domaće umetničke scene – priča o dvoje ljudi koji su se pronašli veoma mladi i ostali zajedno kroz čitav život.

Osam godina nakon prvog susreta koji je zauvek promenio njihove živote, Stevo i Jelena Žigon odlučili su da svoju ljubav krunišu brakom. Godine 1958. izgovorili su sudbonosno „da“ i započeli zajednički život koji je trajao gotovo pola veka.

Njihov brak nije bio samo formalna zajednica, već snažno partnerstvo dvoje umetnika koji su jedno drugom bili najveća podrška. Kroz godine su zajedno prolazili kroz sve izazove koje su nosili život i karijera, a njihova ljubav ostala je simbol privrženosti i odanosti.

Stevo je svojevremeno otvoreno govorio o tome koliko mu je brak sa Jelenom značio:

„Ja sam se oženio u 31. godini, dakle kada sam u svemu bio stasao i znao šta hoću. Brak sa Jelenom bio je za mene velika inspiracija i dobit. Njeno poreklo od Katuna i Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, dušu i telo, činilo je bajku oživotvorenom u jednom biću. Zahvalan sam joj što je bila i majka, i životna saputnica. Brak sa njom bila je moja najveća sreća.“

Dok su gradili svoj brak, Stevo i Jelena paralelno su razvijali i svoje umetničke karijere. Jelena je postajala jedna od prepoznatljivih glumica domaće scene, dok je Stevo ostavljao dubok trag kao glumac, reditelj i umetnik.

Iako su bili javne ličnosti, trudili su se da porodični život sačuvaju daleko od prevelike pažnje. Njihov dom bio je mesto mira i sigurnosti, a najveću pažnju posvećivali su deci.

Dobili su dvoje dece – sina Nikolu i ćerku Ivanu, koja je krenula stopama svojih roditelja i postala glumica. Stevo i Jelena nastojali su da njihova deca odrastaju bez tereta slave i javnog života, pružajući im stabilnost i podršku.

Ljubav Steve i Jelene trajala je sve do njegovog poslednjeg dana. Nakon više od četiri decenije zajedničkog života, njihovu priču prekinula je Stevina smrt 28. decembra 2005. godine.

Trinaest godina kasnije, 10. aprila 2018. godine, u 84. godini života, preminula je i Jelena Žigon, čime se završila jedna od najpoznatijih ljubavnih priča domaće umetničke scene.

Nakon Stevine smrti u javnosti se saznalo i za deo njegovog života koji je godinama bio daleko od očiju javnosti. Pored dece koju je dobio u braku sa Jelenom – Ivane i Nikole – Stevo je imao i vanbračnog sina Vida.

Vid Žigon rođen je 1971. godine, a mnogo godina kasnije odlučio je da ispriča priču o svom poreklu i odnosu sa ocem.

Kako je objasnio, sve je počelo kada je Stevo te godine došao u Ljubljanu, gde je režirao predstavu „Pigmalion“. Njegova majka Meta Vranič tada je igrala lik Elze Dulitl.

– Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu, gde je režirao „Pigmaliona“. Elzu Dulitl glumila je moja majka Meta Vranič, tada veoma mlada, lepa i talentovana glumica.

– Moglo bi se reći da sam se nehotice dogodio kao proizvod jedne kratke romanse između velikog glumca i moje majke, koja se odlučila za mene uprkos situaciji, u kojoj je bilo očigledno da će se moj otac vratiti kući u Beograd, gde je imao već familiju – ispričao je Vid.

Otkrio je i da je za istinu o svom ocu saznao još kao tinejdžer, ali da dugo nije želeo da napravi prvi korak.

– Za to sam saznao kada sam imao 15 godina, ali nisam hteo da ga potražim, iako je i on znao za mene, prvenstveno zbog toga jer sam imao očuha koji me usvojio još kao dete, a i zato što nisam znao kako će reagovati njegova familija.

Ipak, kada je skupio hrabrost da upozna svog biološkog oca, njihov susret ostavio je snažan trag na obojicu.

– Kad sam sabrao dovoljno snage da ga konačno upoznam, bilo mi je 28 godina. Odmah sam otišao u Beograd, gde su me divno primili, iako nijedan od članova porodice, osim Steve, nije znao da uopšte postojim. Narednih pet godina, od 2000. do 2005, kad je preminuo, dolazio sam k njemu u Beograd, i to su bili izvanredni trenuci koji se ne mogu zaboraviti.

Vid Žigon je kasnije govorio i o poslednjim trenucima koje je proveo sa ocem, kao i o razgovoru koji mu je ostao zauvek urezan u sećanje. Iako su se upoznali tek kada je Vid imao 28 godina, njihova veza u narednim godinama postajala je sve prisnija.

Posebno je pamtio poslednji razgovor koji su vodili pre Stevine smrti.

– Jedan dan pre nego što je umro, zvao me u Ljubljanu i pitao me da li mogu da mu oprostim što nije hteo da me pronađe. Kada sam mu kazao da ga volim, izgledalo je kao da je to bilo jedino što je još trebalo da zna pre nego što nas ostavi – ispričao je Vid.

Dodao je da je i nakon Stevine smrti ostao blizak sa njegovom porodicom, posebno sa sestrom Ivanom, sa kojom je održao kontakt.

– Još uvek sam u bliskom kontaktu sa njegovom ćerkom Ivanom, koja je bila i kod mene u Ljubljani – rekao je.

Osim što je govorio o ocu, Vid je otkrio i da je umetnički talenat nasledio iz porodice. Od najranijeg detinjstva bavio se pisanjem poezije, a deo svojih osećanja pretočio je upravo u stihove posvećene Stevi Žigonu.

– Inače se već od detinjstva bavim poezijom, zato sam napisao pesmu o svom ocu Stevi Žigonu, koja je originalno napisana na srpskom jeziku – naveo je Vid.

Pesma je postala deo njegove treće knjige „Metamorfoze“, dela koje je, kako je objasnio, u velikoj meri posvećeno upravo njegovom ocu.

– Uključena je u moju treću knjigu „Metamorfoze“ (koja je baš zbog toga bilingvalna, moje pesme je prevela poznata pesnikinja i moja velika prijateljica Ana Ristović), koja je zapravo čitava posvećena mome ocu.

U otvorenom pismu koje je objavio 2020. godine, Vid je govorio i o svom životu danas, porodici i deci.

– Sada mi je 48 godina i imam tri sina, koji su svi veoma talentovani za umetnost. Živim blizu Ljubljane u Sloveniji – napisao je Stevin vanbračni sin.