ČITAJTE BESPLATNO ISPOD
Sutradan uveče svi delovi kostima bili su uspešno prikupljeni. Lesli se poprilično namučila — osim sa crnim čarapama, koje je odmah našla — da upotpuni sliku iz svoje glave. Ipak, trud je urodio plodom. Crvenoj haljini ukrašenoj crnim šljokicama pridodala je dugačke crne rukavice bez prstiju, lake crne cipele bez potpetica, skerletno pero za kosu i crnu masku.
Posmatrajući se u hotelskom ogledalu, Lesli duboko uzdahnu. Tako je, dakle, izgledala Megi Kalahan. Kroz proreze maske svetlucale su grozničave oči. Obraze i usne namazala je jarkim crvenilom. Od čvora na potiljku poigravale su riđe lokne. Dubok izrez otkrivao je grudi i ramena, čudesno bele prema žarkoj boji kosima. Uzan struk i nabori na kukovima činili su je ženstvenom i poželjnom, morala je priznati, mada obično nije tako mislila o sebi.
Kako li je izgledalo, pitala se, biti mlada i lepa u ono davno vreme. Megi je izazvala divljenje muškaraca — dnevnik je nedvosmisleno govorio o tome. Sigurno nije bilo prijatno gledati kako te muškarci proždiru očima. Onda se iz bezimene razuzdane gomile izdvojio jedan čovek — Mik Danovan. Megi ga je verno opisala, visok, širokih ramena, vitak, preplanulog lica, živih plavih očiju i širokih čulnih usana, koje su znale biti okrutne. Žuljevite prste često je provlačio kroz kovrdžavu tamnu kosu. Mogla ga je zamisliti kao da živ stoji pred njom. Ko bi odoleo takvom čoveku? Čoveku, kako je pisala Megi, iz čijih je svetlih očiju izvirivao sam đavo!
