Oglasi – Advertisement
Pet istina o tome zašto ostajemo sami u starosti. U nastavku teksta doznajte o čemu se radi. Vreme prolazi tiho i neumoljivo. Bez obzira na to koliko nauka napreduje, čovek i dalje nema odgovor na najstarije želje čovečanstva. Ne možemo zaustaviti starenje, ne možemo oduzeti satima njihovu brzinu, niti možemo sebi obezbediti večni život. Ono što nam preostaje je da se pomirimo sa godinama i svime što one nose. A među tim stvarima često stoji osećaj usamljenosti. Mnogi ljudi koji uđu u kasniji period života primete da se više ne nalaze u centru zbivanja. Nekada su bili oslonac drugima, donosili odluke, planirali, vodili porodicu ili posao. Sa godinama, to se postepeno menja. Mlađe generacije retko zastanu da potraže njihovo iskustvo, verujući da već sve mogu da otkriju sami, u svetu koji se ubrzao.
-
Faina Ranevska i potraga za tihim životom
Poznata glumica Faina Ranevska jednom je rekla da će u penziji prvo samo sedeti u stolici za ljuljanje, a tek kasnije početi da se ljulja. U toj jednostavnoj misli krije se slika starosti kao vremena predaha. Mnogi ljudi danas imaju istu želju. Posle decenija rada, obaveza, trke sa rokovima i usklađivanja tuđih potreba, javlja se potreba za mirnijim jutrom, sporijom šoljom čaja ili kafe, knjigom koja se čita bez žurbe, razgovorom koji traje onoliko koliko sagovornicima prija.
Oglasi – Advertisement
Ranevska je starost videla kao period u kome prestaje potreba da se dokazujemo. Nema više takmičenja sa drugima, nema napetog tempa, nema stalne brige za sutra. Iako je ona živela u drugom vremenu, njen pogled je i dalje svež. Danas sve više ljudi u starosti pokušava da održi makar mali prostor mira, iako spoljašnji svet nastavlja da juri.
-
Promenjene veze među ljudima
Ranevska je jednom primetila da se još seća pristojnih ljudi, pitajući se da li je to znak da je ostarila. U toj misli je više od ironije. Ona govori o tome koliko se društvena atmosfera menja. Nekada su ljudi provodili vreme zajedno jer su jedni drugima bili potrebni, jer su se oslanjali jedni na druge. Danas često žive u istim zgradama, a jedva da se pozdravljaju.
Usamljenost u starosti nije samo posledica toga što su se okolnosti promenile. To je i posledica novog ritma života. Ljudi žive brzo, planiraju unapred, stalno su u pokretu. Ta brzina razdvaja čak i one koji bi želeli da ostanu bliski. Starija osoba možda želi duži razgovor, dok mlađa jedva pronalazi vreme za kratku poruku. Ta razlika često stvara osećaj da su stariji postali nevidljivi.
-
Na margini, a nekada u centru
Ranevska je jednom sebe uporedila sa starom palmom koja stoji na železničkoj stanici. Niko je ne koristi, ali je nekako žao ukloniti je. Mnogi stariji ljudi prepoznaju se u toj slici. Tokom života brinuli su o porodici, pomagali deci, čuvali unuke, gradili kuće, ulagali snagu i volju. A onda, skoro neprimetno, njihov krug se sužava. Ljudi koji su im nekada dolazili često, sve ređe se pojavljuju. Pozivi postaju kraći. Vikendi zauzeti. I premda stariji ljudi ne očekuju da budu centar sveta, potrebno im je nešto što svima treba: osećaj da i dalje pripadaju nekome.
-
Dva sveta koja se mimoilaze
U jednoj rečenici iz poznate knjige o Hari Poteru stoji da mladi ne mogu razumeti kako stariji misle, a stariji greše ako zaborave kako je biti mlad. Te reči jasno pokazuju suštinu generacijskog jaza. Mladi žive brzo i hrabro. Žele da dokažu šta znaju, žele da menjaju svet, žele da se kreću napred. Stariji žele razgovor, žele pažnju, žele tihu stabilnost.
Da bi odnos ostao živ, obe strane moraju da naprave korak. Mlađi treba da se sete da nekoliko minuta razgovora može nekome mnogo da znači. Stariji, sa druge strane, ponekad treba da dopuste da mlađi žive svoj ritam, bez osećaja krivice ili uvređenosti. To je tanak most, ali most koji može da se pređe.
-
Lekcije koje donose godine
Erih Marija Remark napisao je da starost počinje onog trena kada prestanemo da radimo gluposti. U toj misli je toplina i humor. Sa godinama postajemo oprezniji. Prepoznajemo greške pre nego što se dogode. Bolje biramo reči. Manje žurimo da dokažemo nešto što više nije važno. Ali i dalje u nama postoji dete, onaj deo koji želi da se nasmeje, da se oduševi, da se seti kako je svet nekada izgledao veći nego što zaista jeste.
U starosti se otvara prostor za male stvari. Mirne šetnje. Dobra knjiga. Jedan poziv koji može da promeni dan. Vreme postaje vrednije, ali i nežnije. I zato mnogi stariji ljudi pronalaze mir koji u mladosti nisu imali.
